Срђан Вучинић: Једно сећање на Бранка

Истакнути синеаста Бранко Вучићевић (рођен 1934. у Београду) преминуо је почетком ове године у свом родном граду. Био је сценариста или косценариста десетак наших значајних филмова међу којима су: Сплав медузе (1980) и Вештачки рај (1990) са Карпом Аћимовићем Годином; Љубавни случај или трагедија службенице П.Т.Т. (1967), Невиност без заштите (1968) и Монтенегро (1981) са Душаном Макавејевим; Улога моје породице у светској револуцији (1971) и Слике из живота ударника (1972) са Батом Ченгићем, а написао је и сценарио за документарни филм Шумановић - комедија уметника (1987). Аутор је и књига Имитација живота (1992), Авангардни филм 1895–1939 (чији је први део изашао 1984. а други 1990. године), Paper Movies (1998), Српске лепе уметности (2007). Такође је с енглeског преводио дела Малиновског, Набокова, Твена, Вонегата, Дојла, Кларка, Бетелхајма и тако даље.

У тексту Једно сећање на Бранка Срђан Вучинић пише: „у тренутку нашег упознавања у Битеф-театру, носио је Бранко за мене већ ону ауру (претпостављам како би се сад насмејао овом изразу), ону харизму поводом које загребачки критичар Полимац у некрологу пише – једна од најутјецајнијих особа културе у овој регији. Тихи ауторитет. Били су то не само његови филмски сценарији, уникатни спој поп-арта и дадаизма, који су Жилника, Карпа Годину и Бату Ченгића произвели у праве ауторе, нити његова сарадња на сценаријима која је већ изузетним остварењима Макавејева можда помогла да се уздигну до ремек-дела; нити само филмске критике које је до 1963. писао за ревију Данас, језгровите и луцидне, духовите и дубоко личне; и не само измаштани лик летећег уметника-конструктора Илије Димића у чије су постојање многи поверовали почетком 90-их, а који је конструисао заједно са сликаром Душаном Оташевићем; нити само његови преводи, захваљујући којима су Набоковљева Лолита, Лауријев Испод вулкана, Вонегатова Кланица-пет, Зен будизам и психоанализа Сузукија и Фрома, Историја кинеске филозофије, Руски уметнички експеримент и још многе озбиљне и захтевне књиге лепршаво и течно проговориле на српском, за југословенског читаоца... Наравно, био је Бранко све то, али и много више од тога; налик каквом таоистичком мудрацу, носио је у себи несигурну сигурност, скептично уверење, лудичку озбиљност и посвећеност, хаотичну поузданост знања, стидљиву отвореност и непосредност”.