Гаетанo Кјураци: Искуство истине

На шта мислимо када кажемо да је нешто истинито? Херменеутички приступ проблему истине не може а да не крене од овог питања, што није питање о томе “шта јесте истина“, него о томе какво је њено значење у нашем искуству. Генерална теза филозофске херменеутике о проблему истине може се заправо, према Кјурацију, сажето резимирати као одбрана њеног пуног семантичког садржаја, насупрот сваке редукционистичке тврдње: путем речи ''истинито'' ми не означавамо стање нечега што је стварно ''по себи'', него стање нашег искуства стварног. Истина, стога, није ознака неке безвремене стварности, знак провалије између вечне стварности И нашег искуства; напротив, она је управо оно што стварност ''по себи'' чини стварношћу ''за нас'' – оно што нас повезује са стварношћу, чинећи од ње не неки други, него управо наш свет.

Како се објашњава у предговору српском издању студије Искуство истине, намера аутора била је да пронађе херменеутички излаз из ситуације у којој доминирају две поларизоване позиције – метафизичка (према којој је истина независна од искуства) и релативистичка (према којој искуство нема никакво значење истине, или ако има онда је она последица доминације и насиља). Насупрот томе, Гаетано Кјураци предлаже трансформационалну концепцију истине, односно, идеју да је истина оно што производи учинке у нашем искуству, што мења и трансформише субјекте искуства и њихов свет. У таквој концепцији истине лежи и њено етичко, и њено политичко значење: истина је оно што еманципује. Кјурацијев оглед о истини је, према томе, одбрана истине у њеном неметафизичком и нерелативистичком значењу, и у том смислу се смешта у само средиште савремене полемике између тзв. неореалиста и постмодерних нихилиста. Анализа суда и аристотеловског апофантичког говора, а затим, проблема копуле у суду, као и њене функције временског суозначавања, представља први прилаз разумевању истине, који отвара пут ка Кантовом проблему синтезе, Хегеловој феноменологији искуства и тзв. деиктичком карактеру Хајдегеровог Тубитка. Ипак, оно што води у саму срж трансформационалне концепције истине коју Кјураци излаже јесте нит која повезује Гадамерову онтологију игре и Платонов мит о пећини: истина изражава трансформишући догађај искуства које образује и преображава на начин који ослобађа, који отвара ка новим искуствима и хоризонтима. Оваква концепција истине могућа је само на темељу онтологије могућег и контингентног која баштини Хајдегерову онтолошку разлику, али и Ничеову генеалогију која поставља питање: За кога постоји истина?

Гаетано Кјураци (Gaetano Chiurazzi) предаје теоријску и херменеутичку филозофију на Универзитету у Торину. Осим у Торину, филозофију је студирао и изучавао у Хајделбергу, Паризу и Берлину. Његова интересовања крећу се првенствено у оквирима савремене филозофије, посебно немачке и француске, али и класичне и античке филозофије. Главна дела која је до сада објавио су Хегел, Хајдегер и граматика битка (1996), Теорије суда (2005), Модалитет и егзистенција. Од критике чистог ума ка критици херменеутичког ума (2009, 2. издање), Искуство истине (2011). Са Ђанијем Ватимом уређује часопис Tropos. Rivista di Ermeneutica e critica filosofica, а радови су му превођени на немачки, енглески и шпански језик. Студија Искуство истине, која се ускоро појављује у издању куће Академска књига, представља први превод овог аутора на српски језик.