Хроника Трећег програма

Представа Пјаф марше је ауторски пројекат глумице и редитељке Кинге Мезеи посвећен легендарној шансоњерки Едит Пјаф, а реализован је у копродукцији Театра „Деже Костолањи” из Суботице и Новосадског позоришта „Ујвидеки синхат”. Сцена Новосадског позоришта, на којој је ова представа премијерно изведена 19. децембра, према речима Александра Милосављевића, крајње је једноставна: „на њој су бицикл оновременог Париза, ту је широки излог париског кафеа, типично кафанска вешалица за капуте, малене стоне лампе с дебелим абажурима од тешке тканине која пригушује интензитет светла, а у ћошку – обавезни клавир; за ову прилику, међутим, клавир је адаптиран у шанк, али и позорницу на којој наступа славна шансоњерка. Истовремено, у овом инструменту је скривена и минијатурна собица, попут кућице за лутке, где је Пјафова живела. Формално дабоме, јер су бистрои и сцене заправо били једини простори њене истинске егзистенције... На таквој позорници Кинга Мезеи ће током нешто више од једног сата отпевати значајан део репертоара Едит Пјаф, и при томе ће Кинга бити сама Едит – била је и отеловљење трагичне судбине ове певачице, али је, у исти мах, и еманирала суштину епохе у којој је (још увек) постојала вера уметника да је са светом и собом у том свету могуће изаћи на крај песмом, уметношћу. Па и по цену поништавања властите личности”.

*     *     *

Буђење силе, седми наставак најуспешније филмске франшизе у историји, премијерно је приказан 17. децембра. Како запажа Петар Јончић, „главни маркетиншки трик овог дела Звезданих ратова, којим је обележено 10 година од последњег филма из серијала, управо је у спајању старости и младости. Било је важно вратити на велико платно сада остареле Харисона Форда, Кери Фишер и Марка Хемила и то тако да се прича уклопи у временску логику, дакле 32 године након догађаја описаних у Повратку Џедаја из 1983. године. Када се узме у обзир да је редитељ филма Џеј Џеј Абрамс, а један од сценариста Лоренс Касдан, онда је јасно да је позитиван исход унапред очекиван”. Посебно је важно, истиче Јончић, то што је Абрамс „схватио да се филм мора вратити статистима, сценографији, костимима и сведеним ефектима. Зато ретко шта у Буђењу силе изгледа визуелно лажно и неубедљиво. Кроз бројне сцене Абрамс одаје почаст како старим Звезданим ратовима, тако и другим филмским класицима као што је Џексонов Господар прстенова. И управо је тај митолошки утицај у заплету довољан разлог да са нестрпљењем ишчекујемо наредни филм у којем ће, надајмо се, и Марк Хемил имати већу улогу и дужи наступ”.

Уредница емисије Тања Мијовић.