Хроника Трећег програма

На недавно завршеном шездесетом Стеријином позорју изведена је представа Живот стоји, живот иде даље, настала у продукцији београдског Битеф театара. Сматрајући да је ова представа неоправдано занемарена при додели награда, Александар Милосављевић пише: „аутор текста, Филп Вујошевић, гради почетну драмску ситуацију тако што нас упознаје са групом младих глумаца који, у временима када за глумце готово и  нема посла и када се ваља очајнички борити за сваку прилику која ће их извести на позорницу, покушавају да направе нову представу... На основу овог предлошка, редитељка Јелена Богавац и драматург Слободан Обрадовић стварају изузетно сложену драмско-сценску структуру у којој ће се међусобно преплитати различити нивои позоришне и такозване животне стварности. Тако настаје галиматијас тема и идеја у којем се мешају лаж и истина, аутентично и исфабриковано, а у једном часу ће се, управо да би била задовољена претпостављена очекивања потенцијалних иностраних финансијера позоришне представе у настајању, појавити и трагична судбина изгинулих Сребреничана”.

*     *     *

Осврћући се на фестивал Синема сити, који је одржан од 29. јуна до 5. јула у Новом Саду, Дејан Петровића издваја два филма који се тичу политичке ситуације на нашим просторима последњих деценија: први је вишеструко награђивани филм Горана Радовановића Енклава – снажно остварење о десетогодишњем дечаку који одраста на Косову, окружен тенковима и припадницима мировних снага, играјући се са албанским малишанима; други филм, Небо изнад нас, је прича о троје људи који губе животе у НАТО бомбардовању СР Југославије, односно приликом напада на зграду Радио-телевизије Србије. Холандски аутор млађе генерације, Маринус Гротхоф, определио се да „прескочи” политичку позадину ове приче, остављајући само безличну и бледуњаву „људску драму”, каква би се могла овековечити било где и из било којих разлога. Филм се тек успутно дотиче теоретичара завере, режимских уметника или одушевљених поклоника западних вредности, што ни близу није довољно да оправда тако претенциозан захват да се заинтересованој публици објасни и приближи о чему се ту заправо радило.

*     *     *

Недавно је у издавачкој кући Беопринт објављена фотомонографија на српском и енглеском језику, посвећена нашој примадони Бисерки Цвејић. Писац текста монографије је Слободан Елезовић, податке је приредио Ричард Свифт, а коришћене су фотографије четрдесетак аутора и агенција из целог света. Иначе, монографија о примадони Бисерки Цвејић објављена је први пут 1984. године у Загребу у издању Вјесникове прес агенције, а сада се појављује, како вели издавач, у другом измењеном издању. Оцењујући ново издање као репрезентативно, Радомир Путник скреће пажњу на један пропуст – наиме, није обрађена педагошка делатност Бисерке Цвејић, а тиме би цео хвале вредан подухват издавачке куће Беопринт постао сјајан, јединствен и узоран пример како треба правити животописе великих уметника.

Уредница емисије Тања Мијовић.