Хроника Трећег програма

Последње вечери дванаестог Београдског фестивала игре у Сава центру наступио је Балет театра у Базелу, извевши два получасовна плесна комада нама већ познатих шведских кореографа. Прво је одиграно дело Време лети врхунског кореографа Јохана Ингера, чија је каријера играча започела ангажманом у Краљевском шведском балету, да би га фасцинираност радом Јиржија Килијана одвела у Холандски плесни театар, где и данас ради као кореограф и играч. Овај перформанс, изведен на музику Јохана Себастијана Баха, има за тему губитак, односно осећања која проживљава појединац када му неко драг оде из живота, пише Драгана Мартиновић.

У другом делу вечери изведен је комад Удружени рад једног од најтраженијих европских кореографа, Александра Екмана, чија се дела налазе на репертоарима многих реномираних балетских кућа попут Кулберг балета, Гетеборг балета, Плесне компаније Исланда, Балета из Берна, Краљевског шведског балета, Националног балета Норвешке. Наупрот Ингеровом перформансу, Удружени рад доноси потпуно другачију атмосферу, препуну хумора и забаве, али и критичку рефлексију на рачун масовних пројеката и људске потребе да се осећају корисним, да делују заузето и ужурбано.

*     *     *

Са неавно завршеног осмог Међународног фестивала документарног филма Белдокс Дејан Петровић издваја остварења Франциска Санчеза Вареле Пако де Лусија: Путовање и Александра Папаниколауа и Емилие Јаноукоу Танка линија наде. Први филм представља својеврсну биографију славног музичара, доживотног усамљеника који, по сопственом признању, да се није некако докопао гитаре, никада не би успео да изрази своју богату унутрашњу особност, и који осећаје крајње среће доживљава само у моментима стварања своје уметности.

И други филм је биографског карактера, а централна личност је Алексис Ципрас - лидер Сиризе, политичке партије која је направила стреловит успон и победила на изборима у Грчкој почетком ове године. Ипак, како коментарише Петровић, овај филм је више хроника него ретроспектива и не балансира потпуно успешно између жеље да представи Ципрасов живот и ставове и тежњи да илуструје идеолошку платформу његове организације.

*     *     *

Боро Драшковић, редитељ који се подједнако успешно бавио различитим медијима (филм, радио-телевизија), аутор више студија о глуми и позоришту (Промена, Лавиринт, Огледало, Парадокс о редитељу, Краљ мајмуна) и професор на многим универзтетима, данас је навршио 80 година. Текст  „Пространства и орахове љуске побуњеног човека" посвећен је Драшковићевом филмском опусу, а посебно делима Хороскоп,  Дунавски пут, Живот је леп, Нокаут и Вуковар, једна прича, од којих се Живбот је леп свакако може сматрати култним остварењем наше кинематографије. По речима Срђана Вучинића: „Живот је леп једна је од посебно упечатљивих парабола друштва које се распада, једно од најсугестивнијих предсказања југословенске катаклизме која ће уследити. Овај филм наставља се на репресијом прекинуту традицију „црног таласа" у нашем филму. Сликовито можемо рећи да вечити губитник Џими Барка (кога игра Драган Николић) излази из пољског нужника у којем је убијен (у култном Павловићевом остварењу Кад будем мртав и бео) - овде, у филму Живот је леп, у обличју бескрупулозног криминалца. Ванредном енергијом и глумачком харизмом Раде Шербеџија, Соња Савић и Драган Николић граде кобни љубавни и мистични троугао овога дела. Живот је леп намеће поређење са драмом узбудљиве шаховске партије (као што и неке приче Набокова садрже у себи скривени шаховски проблем) - црни и бели ловац боре се овде за белу даму, на црно-белим пољима дана, ноћи и дана који свиће, све до коначног међусобног истребљења".

Уредница емисије Тања Мијовић.