Хроника Трећег програма

Другог дана овогодишњег Фестивала игре на сцени Атељеа 212 плесна компанија кореoграфског пара Инбал Пинто и Авшалома Полака из Тел Авива извела је плесну представу Острига која би се, по речима Вере Обрадовић, могла одредити као хибридна форма позоришта и циркуса или као физички театар са елементима циркуса. Пинто и Полак су поред кореографије одабрали и музику, а заслужни су и за несвакидашње маштовите костиме и сценографију, док су играчи својом одличном изведбом пренели апстрактност, механичност и аутоматизам света лутака. Ипак, без обзира на намеру да се прикаже чаробан дечји свет пријатељства, игре и маште, као и да се исприча прича о трагању за љубављу, топлином и прихваћеношћу - по изласку из сале наметала се идеја да можда необичност приказаних ликова, нажалост, и није суштински различита од савременог човека и његовог друштвеног окружења. 

* * *

Након предпремијере у Вршцу, четврте вечери Фестивала игре млади играчи Хесенског државног балета Висбадена и Дармштата извели су у Сава центру два получасовна перформанса - Песме Ричарда Сигала и Лево-десно, лево-десно Александра Екмана. У комаду Песме Сигал спаја визуелне медије, нове технологије и електронску музику са неокласичним балетом, који је и сам усавршио код еминентног кореографа Вилијама Форсајта. С друге стране, комад шведског кореографа млађе генерације, Александра Екмана, Лево-десно, лево-десно могао би се посматрати као студија људских покрета презентована мултипликовањем локомоторних могућности, али и вештином играча. Како коментарише Драгана Мартиновић, да много тога зависи од самог кореографа, потврдило се и овог пута на примеру плесача из Висбадена и Дармштата који су показали сасвим другачије способности у другоизведеном комаду. Јединство заједничке игре у музичком ритму, уједначени кораци, скокови и удисаји играча који су се слили у унисони плес, њихова позитивна особина да се трансформишу из једног израза у други, под невидљивом "палицом" кореографа, допринели су осећању испуњености код публике током одвијања перформанса, те овацијама по његовом завршетку. 
  

* * *

Филм Горана Радовановића Енклава проглашен је најбољим српским филмом недавно завршеног 43. ФЕСТ-а. О неким од кључних квалитета овог филма Срђан Вучинић пише: Енклава се разрешава кроз не-линеарну, скоковиту и мозаичку, по свему неконвенционалну нарацију у којој је похрањена и највећа вредност и главно обележје овог филма. Прецизним али и неуобичајеним и непредвидивим комбиновањем паралелне монтаже са флеш-форвардима, те намерним изостављањем важних сегмената радње, аутор уз велику помоћ монтажера Андрије Зафрановића (чији допринос овом филму далеко премашује уобичајене професионалне параметре) - склапа целину која је по приступу и форми карактеристична за уметнички филм. Јер ефекат избора нелинеарног, елиптичног и скоковитог приповедања у завршној трећини Енклаве не исцрпљује се само у напетости и драматичности, нити у сугестивности призора који појачавају саосећање публике са протагонистом, десетогодишњим Ненадом. Поред катарзичности, овај поступак у завршници филма доноси и поетске квалитете, попут онеобичености и оживљене тајанствености која извире из инфантилног доживљаја света одраслих.  
 

* * *

Недавно је издавачка кућа Лагуна из Београда објавила књигу Петра Јончића Неки други филм. Књига садржи шест поглавља у којима Јончић нуди веома оригиналан приступ промишљањима о филму као интерактивном пољу, као и о његовој пријемчивости за интерферирање са разним сегментима уметности и културе. Како пише Мирољуб Стојановић, несумњива привлачност књиге свакако почива на оживљавању бројних филмских примера и на њиховој реконтекстуализацији, али и на луцидним опсервацијама које њен потенцијал мултипликују као практички неисцрпно значењско поље. Колико год било транспарентно Јончићево владање рецентним филмом и историјом филма, плени и његово реферирање на друге стваралачке домене, попут митологије, етнолошког и окултног наслеђа, због чега се књига може читати и као својеврсно транскултурално путовање.

Уредница емисије Тања Мијовић.