петак, 27. мар 2015, 22:00
Хроника Трећег програма
У овој емисији читамо осврте Дејана Петровића на филмове Вука Ршумовића „Ничије дете” и Марђан Сатрапи „Гласови”, Ивана Радосављевића на роман Ота Хорвата „Сабо је стао”, као и Радомира Путника на први том „Историје српског позоришта од срењег вeка до модерног доба” аутора Боривоја С. Стојковића.
За вечерашњу „Хронику" са недавно завршеног 43. ФЕСТА Дејан Петровић коментарише филмове Вука Ршумовића Ничије дете и Марђан Сатрапи Гласови. У вези са вишеструко награђиваним Ршумовићевим филмом, Петровић пише: „упечатљиво остварење на трагу најбољих домаћих традиција екранизација социјалних тема, попут Сивог дома или Заборављених, којим аутор заиста скреће пажњу на себе и обећава много добрих филмова у непосредној будућности". С друге стране, филм Гласови малде иранско-француске ауторке, која је већ скренула пажњу на себе одличним делима Персеполис и Пилетина са шљивама, представља крупан корак у брижљивом грађењу једне велике каријере, али ипак уназад, оцењује Петровић.
* * *
Крајем прошле године у издању Културног центра Новог Сада штампан је роман Ота Хорвата Сабо је стао, а недавно му је стручни жири (у саставу Тамара Крстић, Срђан Срдић и Бојан Васић) доделио награду „Биљана Јовановић" за најбоље књижевно остварење објављено у 2014. години код овог издавача. По речима Ивана Радосављевића, роман је конструисан као низ краћих поглавља која доносе монолошка присећања и емоционална самопреиспитивања главног лика и наратора, који безуспешно покушава да се избори са очајем и поврати неку врсту психичке равнотеже након смрти вољене супруге. При томе, Сабова нарација је условљена сопственом функцијом - покушавајући да себи пружи неког рачуна о стању у којем се налази, да расветли своја осећања и интимну историју, он лута између лица приповедања: од укупно 34 поглавља, петнаест је написано у првом лицу, пет у другом, тринаест у трећем, док је последње поглавље празно.
* * *
Историја српског позоришта од средњег века до модерног доба I аутора Боривоја С. Стојковића први пут је објављена у часопису Театрон (двоброј 10-11 за 1977), али је тек ове године добила издање какво заслужује, то јест штампана је у облику књиге чији је издавач Музеј позоришне уметности Србије из Београда. Како нас обавештава Радомир Путник, реч је о истраживачком подухвату који је трајао неколико деценија и који је остварен искључиво захваљујући личној предузимљивости и упорности Боривоја С. Стојковића. Ликовно и технички беспрекорно опремљене, обогаћена мноштвом квалитетних фотографија за шта је заслужна Мирјана Одавић, ова књига је и даље најпоузданији водич кроз историју српског позоришта; а по ширини прилаза грађи, аргументацији на коју се позива, студиозности у анализи података и јасноћи стила, Стојковићева Историја српског позоришта узорно је штиво у српској театрологији, те ваља очекивати да ће објављивањем преосталих томова бити употпуњен и ваљано представљен огроман допринос овога аутора нашем позоришту уопште.
Уредница емисије Тања Мијовић.
Коментари