Хроника Трећег програма

Филмови Жоржа Пеликануа Изненада моје мисли су стале и Вирпи Сутари Северно од раја приказани су на једанаестом Фестивалу дугометражног документарног филма „Седам величанствених", који је одржан од 30. јануара до 5. фебруара у Великој сали Сава центра. И ове године селектор фестивала је био Туе Стин Милер из Шведске, а осим ова два, приказани су и филмови: Уке Хогендејк Нови Рејкс музеј - филм, Орланда фон Ајнзидла Вирунга, Алексиса де ла Иглесије Меси, Камиле Нилсон Демократе и коауторско остварење Клодин Бори и Патриса Шањара Правила игре.

Како коментарише Ана Тасић, филмови Жоржа Пеликануа и Випри Сутари готово да су супротни по својим основним темама, али су сродни по визуелној поетици коју доносе на платно. Радња португласког филма Изненада моје су мисли стале дешава се у болници за душевне болеснике у Лисабону, а снимљен је са изузетном вербалном и визуалном поетичношћу, топлином и саосећањем према учесницима, уз мноштво сугестивних симбола. С друге стране, документарац Северно од раја приказује светлије, ведрије слике из живота; он слави љубав и природу, за разлику од португалског који продире у тамне стране људског постојања. Ауторка Вирпи Сутари снимила је филм који гледаоцима представља неколико парова, различитих година и брачног стажа, који предано брину о својим баштама, при чему су се неки међу њима и упознали путем огласа „усамљених срца" захваљујући љубави према баштама.

* * *

Прошле године издавачка кућа Аркзин из Загреба објавила је монографију Борслава Микулића Наук незнања. Ретроспекције о Кангрги и наслјеђу праксиса. У књизи су сабрани текстови различитог типа: осврти, расправе, прикази, студије, интервјуи о доприносима праксисовског филозофског круга, а сви су настали у периоду од 1985. до 2014. године. По речима Срђана Дамњановића, у питању није једноставна ретроспекције нити још један покушај "паразитирања на праксис филозофији", напротив, реч је о превредновању властитог односа према праксису, при чему чињеница да се ради о проблематизацији мисаоног становишта које је аутору блиско, није отупила критичку оштрицу. Борислав Микулић није прећутао напрслине и идеологеме праксис филозофије, а та осетљивост на блиске разлике делује херуистички подстицајније и далеко беспоштедније него стандардна критика, која је са удаљеније филозофске позиције упућивала на идеолошку наивност праксисоваца. Зато делује да је Микулићева перспектива више окренути питањима о будућности праксис филозофије, него имагинарном простору заустављене прошлости, пише Дамњановић.

Уредница емисије Тања Мијовић.