Бојан Белић: Рилкеово искуство тишине

"Вредност песника" - пише Бојан Белић - "мери се оствареношћу, не само замахом него и ширином простора који је освојио, складом и равнотежом језика, смисла, значења и пуноће. Само код истинских песника, након читања неколицине стихова, препознајемо с лакоћом о коме је реч, чији је аутентичан глас који се обликовао у условима настајања одређених само за тог песника, а Рилке је један од њих. Тачно је да је стаза коју је изабрао била, пре свега другог, одређена природом његовог бића и да, можда, има песника који нас више узбуђују јер нас воде у динамичније пределе, али је, такође, тачно и то да се стазом којом је прошао Рилке, после њега, више није могло ићи а да то не буде пуко подражавање и опонашање, што је још једна од особина истински велике поезије - Рилке је најпревођенији немачки песник двадесетог века, који је значајно утицао на Сиднија Киза, Спендера и Блаја, и који је дубоко инспирисао Витгенштајна, Гадамера и Хесеа. Валери је рекао да је Рилкеово зближавање са тишином било прекомерно, али да је то за њега био једини пут и, премда га је Фројд доживео као "великог песника али беспомоћног у животу", можемо се присетити и Стјуарта Холројда који је писао: „Рилке је проширио своје искуство једним од најуспешнијих покушаја да се савремени човек оријентише у хаотичном свету"... У мислима нам ускрсава и Хелдерлинов стих: „Зар тишина не пребива у земљи блажених?"

Емисије је приредила Јасмина Арсеновић. Чита Ковиљка Панић.