Џозеф Мали: Ђанбатиста Вико – филолошке интерпретације и историографске импликације

Радови напуљског мислиоца Ђанбатисте Викоа (1668 - 1744) у последњих неколико деценија привлаче велику пажњу истраживача друштвених наука. Вико се сада признаје не само као аутор великог дела Начела нове знаности, већ му се приписују и антиципације многих модерних (и постмодерних) наука: док неки истичу његова остварења у класичним пољима филозофије, латинске филологије и римског права, савремени истраживачи уочавају у његовим делима знатно смелије антиципације, попут „симболичке антропологије", „историјске генеалогије", „развојне психологије", „наратологије" и „сематологије". Тренутна ревитализација Викоовог завештања је такође очигледна у савременој филозофији историје и историографији, где су његова  јединствена схватања и одређења подстакла многа истраживања о историјском и теоријском пореклу веома значајних термина као што су „херменутички круг" (који је први употребио Гадамер 1975. године), „хипотетичко-дедуктивни метод" (Помпа, 1975), „реконструктивна уобразиља" (Берлин, 1976) или „контекстуално схватање" (Функенштајн, 1986). Вико одлази до самога почетка и порекла речи, како Џојс говори у Уликсу, јер се за Викоа и његове читаоце значење увек налази на почетку, или, Викоовим речима „у постајању" (nascimento).

Текст је штампан 2008. године у Blackwell Companion to the Philosophy of History and Historiography.
Превод с енглеског Александар Ристески.
Уредница емисије Тања Мијовић.