Логос и велики језички модели, или о људскости у време роботске апокалипсе

Почетком августа јапански студио анимације „Сајенс Сару“ објавио је најновији у низу аниме-серијала Дух у оклопу, овај пут естетски и приповедачки веран оригинално манги Широа Масамунеа, коју је у Србији издао „Дарквуд“ прошле године. Дух у оклопу представља неоноаровски сајберпанк кримић смештен у фиктивни јапански град Ниихаму средином XXI века у коме високотехнолошка тајна полиција заводи ред у високотехнолошком криминалном подземљу света у коме се физичка и виртуална стварност спајају до непрепознатљивости. И сама названа по филозофском проблему „духа у оклопу“, тј. оном старом картезијанском проблему интеракције између res cogitans и res extensa, овај серијал постао је препознатљив управо по филозофичности својих тема и истраживању граница људске свести и људске телесности у интеракцији са све аутономнијим и све интелигентнијим рачунарским системима.

Иако наше време у много чему не личи ни на сатиричну слику из Масамунеове оригиналне манге, ни на мрачни сајберпанк егзистенцијализам каснијих анимираних верзија, проблеми којима се бави веома прецизно погађају наше време, у коме тзв. „ај-ај мехур“ и манија изградње све већих и енергетски све захтевнијих дата-центара прождире природне ресурсе док истовремено велики језички модели остављају читаве категорије становништва у развијеним земљама без посла, а људи масовно упадају у психичке проблеме јер им се четботови све више умећу за посреднике и помагаче не само у послу, него и у приватној интеракцији са пријатељима, породицом и чак вољеним особама. То посредовање је толико инвазивно, да неретко у потпуности истискује другу страну из интеракције и мења је фиктивном стварношћу у најбољем духу серијала Матрикс. У том конексту људи природно себи постављају иста питања која је пре 30 година постављао Масамуне – колико је машина у стању да симулира и чак замени човека у функцијама које сматрамо за есенцијално људске и где се у тим интеракцијама и пројекцијама нашег „ја“ на језички модел налази граница наше свести и спољног света.

Колико су велики језички модели преиспитали и проблематизовали наше поимање свести и интелигенције као логоса, да ли тзв. „вештачка интелигенција“ доноси дехуманизацију стварности или роботизацију човека, каквој се роботској апокалипси надамо, а каква нам се догађа и какав нам сајберпанк доноси будућност, објасниће нам филозоф Вања Суботић, научна сарадница на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић