Ноланова Енеида – о месту Хомера у западној традицији

Од тренутка када је објављен први трејлер за Одисеју Кристофера Нолана, класични филолози целог света подигли су главе, погледали у камеру и рекли „ово је тренутак за који смо тренирали целог живота“. Шта год неко мислио о новој филмској итерацији приче која је екранизована десетинама пута, оно што је сигурно јесте да је британски редитељ, поред тога што је својим филмом шутнуо осиње гнездо тињајућег америчког (а самим тим и глобалног) културног рата, такође натерао глобално село да прелиста Хомеров спев у потрази за аргументима којима ће нападати или бранити редитељеве уметничке одлуке. Али Нолан није само показао да је најстарије дело западног књижевног канона и даље у стању да анимира публику као што је то био случај током свих претходних 2800 година – он је такође показао да чак и за постмодерну, разочарану и нихилистичку цивилизацију постоји потреба да се своји погледи на свет темеље и правдају Хомеровим спевовима.

Педантни критичари направили су читаву фешту од критиковања материјалних нетачности које је англоамерички редитељ дозволио себи у свом читању Одисеје, како на плану интерпретације текста спева, тако и на плану његове историјске контекстуализације. Притом се углавном игнорисало да се ни претходне филмске верзије Илијаде и Одисеје нису прославиле својом верношћу оригиналима. Оно што је, међутим, већини промакло, поготово када су у питању коментатори на западу, јесте колико је Ноланово читање Хомера заправо конзервативно у придржавању једне од најстаријих западних традиција – реинтерпретације и реконтекстуализације Хомера из визуре и на основу аксиологије Вергилијеве Енеиде. Чак је и озлоглашени митоборац Волфганг Петерсен за потребе своје Троје измислио „тројански Екскалибур“, мач-носилац културног идентитета и цивилизацијског континуитета, којег Пријам уручује Парису, а овај голобрадом младићу Енеји који одлази да оснује будућу римску цивилизацију, чије тековине баштине и данашњи глобални хегемони. Нолан нема овако грубе интервенције на тексту, али морално тежиште његовог филма плете се око судбине грчког војника Синона, који се не помиње ни у Илијади, ни у Одисеји, али који игра запажено место у Вергилијевој Енеиди.

Како Ноланов филмски еп издаје Хомера, али остаје веран латинској традицији тројанског мита, шта је модерна западна култура у стању да разуме код Хомера, а шта не, шта античке хероје чини истовремено препознатљивим, али неразумљивим за модерну западну публику, и у чему се наша балканска перспектива разликује од њихове, објасниће нам англиста и толкиниста Данко Камчевски.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић