Култура између социјале и слободног тржишта

Један од најчешћих примера логичке грешке учетворења појмова у јавној употреби тиче се појма културе. Иако нејасна дистинкција између великог и малог слова приликом разматрања апстрактних појмова који су некада називани „универзалијама“ представља мање-више свакодневну појаву (узмимо у обзир појмове као што су „уметност“, „истина“ или „закон“), али у случају културе добијамо прворазредну појмовну збрку која има непосредне друштвене и политичке последице. Са једне стране имамо „Културу“ као некакву друштвену птицу Додо и последњег Мохиканца – увек на рубу истребљења, увек „на апаратима“ и зависну од увек-већ-премалог „буџета за културу“ и препуштену повесној ветрометини „све нижег нивоа културе у друштву“. Са друге стране имамо баналне чињенице да у временима економске кризе и масовног сиромаштва изузетке по правилу представљају људи који се баве уметношћу – певачи и музичари, писци, глумци. „Да, али каквом уметношћу“, упитаће неко са правом. И ту се враћамо на сами почетак.

У зависности од тога шта под њом конкретно подразумевамо, култура или представља пламичак свеће који први ветар може да одува у неповрат, нешто што треба чувати, неговати и (sic!) култивисати, или је у питању нешто вечно и неуништиво, што диктира какву ћемо храну да једемо, какву одећу да носимо, колико ћемо трошити на школу, а колико на кладионицу. Једноставније речено, говоримо о кудикамо различитим феноменима ако говоримо о култури у нормативном, односно у дескриптивном смислу. И иако нема сумње да се разговори о култури примарно воде о томе каква би она требало да буде, веома често у том трагању за идејом препреку представља одсуство жеље и воље да се боље сагледа и разуме стање на терену и културна база над којом треба градити тај неухватљиви и трансцендентни вишак вредности.

Да ли је култура питање норме или питање искуства, да ли је нема довољно или се довољно не разуме, да ли не може да постоји без дохране и субвенција или сме бити препуштена „тржишном решењу“, и како се сналазимо када нам је треба више него што можемо да си приуштимо, питања су која ћемо поставити филологу, филмском критичару и директору Нишког културног центра Срђану Савићу.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић