Дијалектика примирја и победе, или шта је Србима 11. новембар?

Када је Први светски рат требало да се заврши, морали су да прођу месеци од тренутка када је немачка врховна команда схватила да – упркос великим војним успесима, упркос незамисливим људским жртвама, и упркос револуцији у Русији која је избацила из строја можда непосредно најопаснијег противника – у рату, ипак, неће победити. Борба је коначно изгубила сваки смисао када су српске, француске и савезничке снаге 15. септембра 1918. год. пробиле до тада „секундарни“ и „безначајни“ фронт у Македонији и за само неколико недеља пресекли железничку пругу којом је немачка војна индустрија набављала стратешке сировине за окретање машине смрти која је свакодневно само на Западном фронту односила хиљаде живота, у том тренутку већ сасвим извесно – ни за шта. Када су силе Осовине почеле да падају, падале су каскадно – Бугарска је потписала Солунско примирје већ 29. септембра, Турска Примирје са Мудроса 30. октобра, Аустроугарска је de facto изашла из рата са Падованским примирјем 3. новембра, док је Немачка са Француском, Британијом и другим савезницама обуставила ратна дејства на Западном фронту чувеног 11. новембра. Трешњицу на торту ставили су француски генерал Пол Анри и војвода Живојин Мишић, који су у Београду 13. новембра склопили примирје са министром војним Краљевине Угарске Белом Линдером.

Из овог мора различитих датума, управо се 11. новембар искристалисао као централни датум обележавања сећања на жртве Великог рата, будући да су Француска, Белгија, Велика Британија и САД наставиле да га обележавају – прво као „Дан примирја“, а касније, како је сећање на жртве копнело под притиском нових ратова, нових жртава, и нових империјалних пројеката, као „Дан ветерана“ (САД), односно „Дан сећања на пале борце“ (Британија и Француска). Србија га је увела као државни празник 2012. године, и од тада служи као повод, са једне стране за површне семантичке расправе о томе да ли је у питању „дан примирја“ или „дан победе“, али са друге за отварање Пандорине кутије непријатних, непопуларних, а често и идеолошки неприхватљивих чињеница о српској историји XX века, што, наравно, подразумева и незалечену рану пропасти југословенског пројекта.

Шта Србима значи Дан примирја и како се наше друштво односи према Првом светском рату, да ли смо постали цинични или смо изгубили победнички менталитет, шта се од сећања на овај период сузбија, а шта се подстиче, и да ли је велика победа модерним Србима пиједестал слободе или камен око врата, разговараћемо са историчарем и научним сарадником Балканолошког института САНУ Богданом Живковићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић