Где је нестао хумор и да ли се враћа?

Када је Илон Маск купио „Твитер“ у октобру 2022. год., тријумфално је објавио да је на тој друштвеној мрежи „комедија сада легална“. У питању је била реакција на масовну политику цензуре коју су високотехнолошке компаније (укључујући филмске и телевизијске продуценте) спроводиле у име политичке коректности, која је довела да укидања интернет налога и канала (тзв. „деплатформизације“) великог броја десничарских хумориста због тзв. „говора мржње“. Филмови и телевизија тог периода постали су озлоглашени по својој стерилности, а комедије – ако се уопште могу тако назвати – претвориле су се у великој мери ритуална заклињања на верност Актуелној Ствари, где је једини допустив облик хумора, наизглед, био комитетско и недуховито исмевање проказаних идеолошких непријатеља – конзервативних сељобера, расистичке родбине из унутрашњости и неприлагођене старије генерације. Ако је у том периоду хумор негде цветао, цветао је унутар контракултуре – управо међу „забрањеним“ антиестаблишмент комичарима, који су проналазили начине да заобиђу онлајн цензуру и да своју бескомпромисну критику „воук агенде“ доведу до публике.

Непосредно након Масковог преузимања „Твитера“, изгледало је као да присуствујемо истинској промени парадигме. Ова мрежа је постала простор где су се заиста могли чути гласови неслагања, а њени нови алгоритми толерисали су много тога што је раније било незамисливо, укључујући и magna crimina практично свих осталих медијских платформи – расистичке, сексистичке, хомофобне и трансфобне шале. Онлајн десница је само тврдила да брани фамозни амерички Први амандман и да просто жели да „свако може да исмева шта хоће“, али након што је Доналд Трамп поново дошао на власт и практично увео целу Америку (укључујући друштвене мреже и глобалну индустрију забаве) у ванредно стање, клатно се окренуло на другу страну, и сада присуствујемо масовном медијском линчовању и онлајн лову на сваку либералну вештицу која се усуди да исмева новоуспостављену златну телад новог вредносног поретка. У тој бескомпромисној борби добар хумор постаје редак, а врхунска комедија – угрожена врста.

Да ли добра комедија „мора некога да увреди“, да ли је хумор ствар слободе говора или кућног васпитања, да ли жанр комедије одумире, да ли присуствујемо оживљавању комедије, или закуцавању ексера у њен ковчег, објасниће нам драматург и сценариста Димитрије Војнов.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић