О правди, слободи и остракизму, или лепше је са кансел културом

Перијандар је, додуше, испочетка био блажи од оца, а кад је преко изасланика дошао у додир са милетским тиранином Трасибулом, постао је још много крволочнији и од самог Кипсела. Послао је, наиме, Трасибулу једног гласника и запитао га које је најсигурније средство помоћу кога ће најпоузданије држати град у покорности. Али Трасибул одведе гласника изван града, дође са њиме на њиве засејане пшеницом и, док је са њим пролазио кроз њиве и запиткивао га стално изнова за циљ доласка у Коринт, па се поново враћао на разлоге због којих је овај дошао — одсецао је стално класје које је видео да стрши изнад осталог класја и бацао га све док на тај начин није исекао све најлепше и највеће класје. Кад је с њим тако прошао кроз цело поље, отпусти гласника без иједне речи. Кад се гласник вратио у Коринт, Перијандар је једва чекао да чује шта му Трасибул саветује. И гласник му изјави да му Трасибул није ништа рекао, па се чудио што га је могао да шаље једном таквом лудаку који самом себи прави штету, па му онда потанко исприча све што је код Трасибула видео. А Перијандар одмах разумеде шта значи то што је Трасибул радио, тј. да му је саветовао да побије све најугледније људе у граду. И он отада покаже сву своју суровост према грађанима. (Hdt. V-92)

Ова анегдота, коју нам преноси Херодот у својој Историји, догодила се почетком VI века пре Христа, да би већ крајем тог истог века атински државник и законодавац Клистен, реформишући Солонове законе, увео сличан механизам у атински политички систем. Реч је, наравно, о остракизму, који је управо предвиђао протеривање из града „оних који штрче“, а који су самим тим најподеснији кандидати за неког новог тиранина. Како нам преноси Аристотел у свом Уставу атинском, остракизам – који је предвиђао протеривање једне особе годишње без пресуде и без доказа, али истовремено без губитка имовине и грађанских права – примењен је против потенцијалних тирана три године заредом, а већ четврте се као институција окренуо против свих осталих који су на било који начин изазвали гнев или ресантиман народних маса. Ко је имао прилике да посети музеј Атинске агоре испод Акропоља, може тамо да види велику колекцију остракона, тј. комада црепа који су коришћени приликом тих гласања. На њима ће, ручно исписане пре две и по хиљаде година, препознати имена свих славних Атињана за које смо икада чули.

Да ли је остракизам инструмент политичке правде и гарант народне слободе, или тиранска потреба за разрачунавањем са претњама, да ли се у модерном друштву грађанске обавезе и грађанске слободе међусобно (sic!) искључују, одакле потиче древна потреба за искључивањем и протеривањем неистомишљеника, и како се то све преводи на савремене, што дигиталне, што институционалне, што ванинституционалне политичке форуме, питаћемо социолога и једног од уредника портала Опсег, Владимира Болту.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић