О Другој пловидби и Првој филозофији – Платонов искорак у трансцендентно

Када би старим грчким морепловцима понестало ветра, када би ветар био неповољан, или када би наишла олуја, они би спустили катарку, спаковали једра и прихватили се весала. Уосталом, пловити се мора, а овај прелазак на алтернативни погон ушао је у свакодневни говор, па су тако Атињани сваку ситуацију у којој се одређени задатак мора завршити на други, тежи начин, називали – ὁ δεύτερος πλοῦς, „друга пловидба“. Изрека је тако дошла и до Платона, који је помиње на три места. У дијалогу Државник он тако „другом пловидбом“ именује владавину закона као алтернативу владавини најбољих људи; у Филебу он каже да је „мудроме лепо знати све, али је друга пловидба не изгубити из вида самог себе“; а у Федону употреба овог појма означава један квалитативни скок – из разматрања сазнања заснованог на сведочанству очију и ушију до чистих појмова, кроз које нам истину просијавају смисао (λόγος) и идеја (εἶδος).

Ова врата трансцендентног која Платон отвара у Федону не представљају само прекретницу у његовом сопственом филозофском сазревању, већ отварају ново поглавље у историји светске филозофије. Ако су се јонски физичари бавили истраживањем вечне и живе (али појавне) природе око себе, ако су софисти истраживали односе те и такве природе са релативним и непостојаним људским законима, а Сократ могућности сазнања и домете врлине, Платон са својом „другом пловидбом“ упловљава у воде које су пре њега отворили питагорејци и елејци, воде истине бића и вечне стварности која надилази нашу. Аристотеловим речима, Платонова „друга пловидба“ довела га је – Првој филозофији.

Зашто је Платон архимедовска тачка историје филозофије, шта подразумева његова „друга пловидба“ у дијалогу Федон, какав је нови домен стварности открио у својим филозофским истраживањима и на који начин је то трансформисало свет у коме живимо, објасниће нам филозоф, књижевница и професор Филозофског факултета у Београду Ирина Деретић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић