Богови, хероји, варвари – о успону митологије у доба разума

Оно што обично доживљавамо као златно доба западне књижевности — кратак период од два века, између средине XVIII и средине XX века — поклопило се са два велика историјска процеса. Први је, наравно, индустријска револуција, која није само претворила књиге, ту негдашњу елитну забаву аристократије и најимућнијих грађана, у индустријски произведену масовну културу, већ је и довела до пораста писмености међу сељачким и радничким слојевима, који су све више налазили и драгоцено време и културну потребу за читањем. Други процес, тесно повезан са првим, јесте доба просветитељства, које је популаризовало идеју „разума инхерентног свим људима“ и осигурало да нова популарна књижевност буде у складу са новим филозофским светоназором. То је подразумевало промоцију научне мисли, борбу против сујеверја (подразумевајући под тиме како религију, тако и фолклор), и, наравно, свесно или несвесно, наметање униформности „цивилизације“ сваком ћошку света.

Као што сви знамо, овај процес никад није био ни једноставан, ни једностран. Практично на свом врхунцу током XIX века, он се суочио са једном врстом контрареволуције — са једне стране у уметничком и филозофском покрету романтизма, са друге у оснивању нових научних дисциплина, попут антропологије, етнологије и археологије, које су, свака у свом пољу, поново потврдиле и реафирмисале древну људску потребу за еповима, митологијом и бајкама. Али штета је већ била нанета — чак и када читате најсјајније примере класичне фантастике или магијског реализма тог доба, они су осетно и суштински различити од народних прича и епова средњевековног или античког доба. Увек постоји печат разума на њима, чак и ако то подразумева — као у случају готских фантастичних романа или лавкрафтовских хорор прича — само привремено суспендовање унутрашње рационалности света ради застрашивања публике. Ту стиже модерна фантастика, оживљавајући старе богове и митологије, насељавајући изнова свет чудовиштима и демонима, и тражећи нове хероје „да својим у чизме обувеним стопалима газе драгуљима опточена престоља Разума“.

Да ли су аутори фантастике класици нашег времена и по чему се њихова дела разликују од аутора Западног књижевног канона? Зашто је глобална цивилизација стално толико опчињена древним варварским културама? Зашто заборављена митологија и фолклор све више продиру у књижевни мeјнстрим? И, најзад, које су уметничке и културне границе овог оживљавања старих богова у нашем технолошком друштву? О овим и другим сличним питањима разговараћемо са британским писцем фантастике, аутором недавно преведене Саге о крвозаветницима и гостом „Змајкона“ у Нишу, Џоном Гвином.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић