„Од НОБ-а до популарне културе”, „Приповиједање слика”

У данашњој емисији говоримо о једној изложби и једној књизи. У галерији Б2 у току је изложба вајара Војина Стојића „Од НОБ-а до популарне културе”, која ће моћи да се погледа до 20. јуна.

На поставци је представљен опус уметника који је настао од 1950. до 1998. године. Пред публиком је 25 дела Војина Стојића (1921‒2001), аутора десетина јавних споменика, професора на Факултету ликовних уметности и преводиоца значајних издања која су ушла у обавезну литературу ликовне уметности. Био је и проректор Универзитета уметности у Београду у два мандата, и добитник више признања, између осталог и награде Октобарског салона 1964. Радови на изложби у Б2, по суду историчара уметности, пружају само делимичан, али врло јасан поглед на невелики, али врло значајан Стојићев опус.

„Принципи рада при обликовању материјала у динамичне целине постављају Војина Стојића на изразито место пре свега у послератној југословенској скулптури, али и шире у историји српске и југословенске уметности. Накратко се можемо вратити слојевима сећања и заборављања везаним за споменичку архитектуру и поставити иста питања о ауторима и ауторкама тих трансвременских места сећања. Чега се и кога се сећамо? Шта је оно што као појединци и друштво памтимо или (не)свесно заборављамо? И на крају, где је место Војина Стојића и његових радова у музејском, историјско-уметничком и колективном памћењу...”, пише историчар уметности Мирко Кокир у каталогу за изложбу. На ова питања покушаће да да одговор у Златном пресеку уз Бојана Муждеку, директора Галерије Б2.

У другом делу емисије пажњу посвећујемо књизи „Приповједање слика” историчарке уметности и књижевнице Неве Лукић, која је представљена синоћ у препуној Галерији Мењачница Гете института. „Приповиједање слика” оставља утисак присутности готово целокупног савременог југословенског уметничког простора на којем се слике и језик вешто преплићу. Ова збирка текстова или пак колекција мноштва искустава и сећајућих гледања стога, не случајно, започиње радом Владе Мартека „УСА‒Балкан” (1996), где се кроз једноставан поступак преименовања Сједињене Америчке Државе трансформишу у мапу Балкана, а затвара се изложбом Лале Рашчић „Бакар гори” (2023), која, између осталог, проблематизује отоманску традицију тепсијања на овим просторима – старинског начина певања, углавном међу женама, уз окретање бакарне тепсије. Између та два пола заступљени су уметници који су несумњиво оставили трага на истом културном простору: Борис Бућан, Далибор Мартинис, Горанка Матић, али и они средње генерације који наративе слика које нас окружују непрестано преиспитују попут: Владимира Николића, Сање Латиновић, Ане Мушћет, Бориса Бурића и неколицине других. Између свих ових речи и представа, у овој монографији стоји историчарка уметности и списатељица Нева Лукић. (Из предговора књиге „Приповиједање слика” аутора Марка Голуба)

За Златни пресек говориле су Нева Лукић и Милена Јокановић, научни сарадник Филозофског факултета Универзитета у Београду и саветник у Музеју Југославије.

Емисију води Тања Живковић.