Душа природе и природа душе – о раној грчкој филозофији

Историја хеленске филозофија, али и историја људског духа уопште, често се дели ја ону „пре“ и ону „после“ Велике тројке – Сократа, Платона и Аристотела. Њихов епохални значај и духовна гравитација је толико велика, да у њиховој близини долази до „искривљења простора“ и помућивања представа о мислиоцима који су им претходили, као и оних чија су се учења заснивала на њиховим. Није у питању ни зла намера, нити незнање – сачувана писана заоставштина Платона и Аристотела је толико импресивна, да природно оставља трага у свему што је са њом било како повезано. Стога, ако важи опаска да је „историја филозофије исписана на маргинама Платонових дела“, онда се то у великој мери односи и на историју филозофије пре Платона.

Најупечатљивији пример овога је Алфа књига Аристотелове Метафизике, која представља најстарији сачувани спис о историји филозофије који имамо. Утицај овог релативно кратког поглавља на даљу историју филозофије не може се пренагласити – две и по хиљаде година касније, она и даље служи као кроки по коме се пишу школски уџбеници и стручни радови о тзв. „пресократовцима“. Са једне стране, то је разумљиво – за разлику од модерних филозофа, који на располагању имају само фрагменте дела најранијих грчких филозофа (при чему по правилу најутицајнији потичу управо из Алфа књиге Метафизике), Аристотел је имао на располагању оригиналне списе и нема сумње да је велики број њих и прочитао. Истовремено, попут свих великих филозофа, Аристотел је своју интерпретацију својих претходника бојио својом филозофијом и (што је још важније) својом филозофском терминологијом, па се природно поставља питање где престају они, а где почиње он.

Каква је заиста била филозофија пре Сократа, Платона и Аристотела, по чему се разликовала од мудрости пророка и песника пре њих, а по чему од комплексних класичних филозофија, шта су открили и шта спознали, и на шта се тачно односе њихови појмови „природе“ и „душе“, појасниће нам филозоф Ана Миљевић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић