Политичка култура и политички поредак у новијој историји Србије

 Седамдесетих година прошлог века у просперитетној Југославији развила се јавна дебата о политичкој култури. У анегдотама, као добар грађанин у Америци виђен је онај који редовно плаћа порез. У Великој Британији онај ко поштује круну. У Немачкој добар грађанин ни не помишља на непрописно паркирање. У Југославији то је био онај коме не пада на памет да критикује власт.

Ипак, Југославија се деведесетих распала. Први вишестраначки избори у Србији, редефинисаној у парламентарну демократију, десили су се у децембру 1990. године. У потрази за новим идентитетом, државним и политичким, брзо се као носећи елемент нове политичке културе појавила традиционална идеја српске слоге и јединства. Међутим, све се претворило у дубоку поларизацију друштва.

У новоствореним условима политичких слобода и плурализма, доживљај политике претворио се у осећај 'борбе на живот и смрт'. Све ово указивало је на спонтано обликовање другачије политичке културе. У три деценије новог српског парламентаризма тај процес је меандрирао између либерално грађанских и национално патриотских модела. Промене владајућих опција у постмилошевићевској Србији 2000. па затим 2012. у директној су вези са супкултурама чија моћ је значајно утицала на политичке промене.

О томе какав је, у ствари, однос политичке културе и политичког поретка, да ли поредак ствара културу или обрнуто, како се ти процеси одвијају у нашем случају и шта нам сугерише новија парламентарна историја, за Речено и прећутано говоре професор Бојан Вранић са Факултета политичких наука и Тара Тепавац, истраживач са Института за филозофију и друштвену теорију.

Аутор емисије је Радован Пантовић.