Тристан и Изолда Рихарда Вагнера

Поема коју је на немачком језику обрадио Готфрид фон Штрасбург послужила је као основа за либрето који је Вагнер самостално написао проучавајући различите верзије. Његов оперски опус развијао се на традицији романтичарске опере, али вођен жељом да у сценским делима обједини музику и драму. Нарочито након есеја „Опера и драма” из 1851, Вагнер је то и практично показао на примеру тетралогије „Прстен Нибелунга”. Отуда и назив музичка драма, којим композитор одређује своје опере. Међутим, дело „Тристан и Изолда” није донело драстичне промене у Вагнеровом односу према оперском жанру колико је то присутно у музичком језику. На то су делимично утицала и филозофска начела Артура Шопенхауера, тј. „примат воље као фундаменталне силе постојања која никада није задовољена”, односно оне која у Вагнеровом делу има страствену покретачку енергију, али се завршава у осећају вечне чежње двоје заљубљених. Више о томе говорићемо у данашњој Кон аними, уз осврт на концертно извођење Београдске филхармоније под управом шефа-диригента Габријела Фелца. Овај подухват уследио је након више од пола века од сценског извођења 1968. године на Фестивалу „Два света” у италијанском граду Сполети под управом Оскара Данона, као и у Коларчевој задужбини у Београду, а потом и у Љубљани, Загребу, Скопљу и Дубровнику под вођством Живојина Здравковића.

Аутор и водитељ емисије је Исидора Бован.

Aутор фотографијa je Марјo Ђоковић