О моралу у време роботске апокалипсе

Пре мало више од недељу дана, светску економију је потресла информација да је најновија у серији платформи за генеративну вештачку интелигенцију на основу великих језичких модела (тзв. „четботова“), коју је развио кинески стартап „ДипСик“, постигла перформансе у обради података на нивоу најнапреднијих програма индустријског лидера – америчке компаније „Опен Еј-Ај“ – притом користећи за „тренирање модела“ неупоредиво слабију процесорску моћ и финансијска средства која представљају само фрактал онога што се у овакве пројекте улаже у САД. Појава новог четбота који је свако могао да тестира, а затим и објављивање кода на коме је заснован, изaзвало је један од највећих крахова вредности акција на Њујојршкој берзи у њеној историји – само компанија „Енвидија“, главни произвођач графичких процесора који се користе за велике језичке моделе, изгубила је 600 милијарди долара вредности у једном дану.

Паника коју је изазвао „ДипСик“ поново је отворила читав низ етичких питања која су претходних година постављана везано за „еј-ај револуцију“. Представници „Опен Еј-Аја“ оптужили су „ДипСик“ да су користили њихов четбот како би истренирали свога, приступајући на тај начин „заштићеној интелектуалној својини“. Ово је нарочито забавно ако се има у виду да су платформе „Опен Еј-Аја“ – међу њима чувени „Чет Џипити“ и „Стејбл Дифјужн“ –неовлашћено користиле практично цели садржај интернета да би научиле своје производе да „говоре“, „цртају“ и „мисле“.

Шта је уопште генеративна вештачка интелигенција, шта велики језички модели, а шта машинско учење, каква етичка питања примена ових технологија отвара, на који начин оне мењају наше поимање свести и самосвести и колико су промене које доносе нашој цивилизацији и радним навикама заиста револуционарне, питаћемо филозофа и научну сарадницу на Институту за филозофију Филозофског факултета у Београду Вању Суботић.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић