Вагнеров Холанђанин

То је Вагнерово најраније дело које је још увек на репертоару. Премијера је одржана 1843. у дворском позоришту у Дрездену. Две водеће улоге – тајанственог капетана брода којег проклетство осуђује на вечно лутање морима и девојке Сенте која ће га својом љубављу спасити проклетства кроз жртвовање саме себе – представљају архетипе којима ће се Вагнер, у различитим формама враћати и у каснијим делима. Та прича као са онога света и њен неземаљски амбијент су импресивни, а то нарочито важи за један њен аспект: свет природе и, с друге стране, натприродног, маестрално су евоцирани у музичкој партитури.

Јер - она представља изузетну комбинацију оперског лиризма, драмског израза и величанствених ефеката. У време кад је компоновао Холанђанина  Вагнер још увек није развио своју теорију о музичкој драми као Gesamtkunstwerk-у, тј. тоталном, јединственом уметничком делу, које ће чинити основу његових каснијих остварења. То значи да се у овој опери појављују многи елементи конвенционалне форме – речитативи, арије, ансамбли - али начин на који их Вагнер интегрише у музичку структуру јасно указује на његове касније технике изградње континуираног музичког тока. Поред тога, он овде по први пут уводи основе свог система лајт-мотива који означавају ликове, догађаје или идеје, система који ће деценијама развијати.

Компонована током 1840/41. кад Вагнеру још није било ни 30 година, опера је делимично инспирисана композиторовим путовањем бродом по Балтичком и Северном мору. Био је то заправо његов бег од поверилаца пошто је као музички директор опере у Риги запао у дугове. И сам бег је достојан сценског приказивања – Вагнер, његова жена и њихов огромни пас под окриљем ноћи прво су стигли до границе са Пруском, а затим су се укрцали на мали трговачки брод који ће их одвести до Лондона. То путовање морем, прво које је Вагнер предузео, било је застрашујуће јер се мали брод непрестано борио са олујама. Зато је пут трајао двоструко дуже, путници су чак у једном тренутку морали да нађу заклон у једном малом месту на југу Норвешке. Вагнер је то своје лично искуство употребио како би створио уверљиву музичку илустрацију олује на мору којом опера  Холанђанин-луталица  почиње. Цела партитура је, заправо, набијена том драмском, узбудљивом енергијом – од оштрих мотива гудачких инструмената који асоцирају на хук ветра и налете кише, до звука хорни који дочарава повике морнара како одјекују између литица фјорда. Вагнер је и хорске нумере базирао на ритмизованим повицима стварних морнара који су се борили да уведу брод у луку.

Занимљиво је да је Вагнер чак и радњу опере сместио у исто место на норвешкој обали, док време радње није прецизирао. Млада лепотица Сента посматра, као хипнотисана, портрет уклетог морског капетана. Прикована је мрачном, мистериозном сликом и увучена у њену језиву атмосферу. А сам лик капетана, заснован на народној причи која је инспирисала многе писце, песнике и уметнике из XVIII и XIX века, јесте савршено средство за пласирање евокативних и идеалистичких црта немачког романтизма. Он је кажњен зато што је позвао ђавола у тренутку док се борио са олујом, осуђен је да лута морима све до судњег дана или док га љубав, верна до смрти не спаси проклетства. Дозвољено му је да изађе на обалу сваких седам година како би могао да потражи жену довољно верну и чисте душе да га спаси.

Рајан Спидо Грин је желео да подсети слушаоце на интерпретацију свог колеге из фаха Џорџа Лондона, који тумачи насловну улогу, а у осталима су такође чувени певачи Леони Рисанек - сопран, као Сента, Карл Либл – тенор,  као  Ерик и Ђорђо Тоци – бас, као Даланд. Ансамблом Метрополитена диригује Томас Шиперс. У паузи ћемо чути зашто је Рајан Спидо Грин одабрао баш овај снимак из архиве Мета и најавићемо наредни пренос.

Уреднице су Маја Чоловић Васић и Горица Пилиповић.