О заводљивој лакоћи и привлачности латинице

Питање заштите ћирилице, по уставу Србије званичног писма српског језика, периодично надигне прашину у јавности – обично када држава најави неки потез у смеру исправљања неравноправности у употреби са латиницом који није чисто козметички. То се догодило и крајем септембра, када је министар културе Никола Селаковић најавио да ће држава наложити библиотекама да за своје фондове откупљују искључиво књиге на српском језику које су штампане ћирилицом, као и да ће обавезати државне органе и јавне институције да за своје рачунаре набављају искључиво тастатуре које на себи имају означена (и) ћириличка слова.
У питању нису никакви радикални потези, већ добро уходане праксе које се деценијама примењују у земљама које користе нелатиничне алфабете – попут Русије, Бугарске, Грчке или Израела. Реакције једног дела српске јавности, међутим, не могу се описати другачије, него као хистеричне. Наши суграђани који инсистирају на томе да су „два писма наше благо“, а који по правилу увек и искључиво користе једно од та два писма, дочекују на нож сваку иницијативу да се „оно друго писмо“ учини истински равноправним и заштити од потискивања из јавне употребе. Притом један део њих недвосмислено доживљава сваки удар на њихову уходану праксу писања као нешто егзистенцијално, чему се страствено противе. Али чак и ако не говоримо о острашћеним опадачима ћирилице, огроман број Срба који себе не сматра анационалним нити непатриотичним, нашироко користи латиницу у личним препискама, електронској пошти, на послу, када штампају књиге или праве дигиталне материјале за инстаграм, тикток или јутјуб.
Зашто је латиница толико упорна и популарна међу Србима, да ли је у питању искључиво техничко питање, који идеолошки пакет је увезан са њом и колико је тренутни концепт двописмености у српском језику одржив, разговараћемо са филологом и србистом Катарином Беговић.
Аутор „Гозбе“: Никола Танасић