Леди Пеџет (1881-1958)

„Ову књигу посвећујем Србији које више нема, нашим славним јунацима који су у три узастопна рата на Балкану, од 1912. до 1918. године,бранили своју вољену отаџбину од османлијских, аустријских, немачких и бугарских окупатора. Храбрим српским мајкама, супругама и кћерима, чија срца никада нису поклекла нити узроптала у тим најстрашнијим данима у историји људског рода.

Српској сирочади и свој деци која су убијена или нестала у ратовима током протеклог крвавог века. Делфи Иванић и Даринки Грујић, хероинама које заслужују вечно памћење јер су својим животом исписале најдирљивије странице женске хуманости. и наравно - успомени на леди Лејлу Пеџет, нашу сестру Пеџетовић, племениту Енглескињу која је целом својом душом волела Србију и српски народ.

Педесет година била је Србима најбољи пријатељ. Називала их је „моји људи". Сву своју вековима стицану имовину дала је за њихово благостање. На крају, док се светиљка њене блиставе душе лагано гасила, леди Пеџет је и своју последњу овоземаљску мисао упутила вољеним Србима, изјавивши на самртној постељи:- Нека ме сви забораве! То ми је свеједно! Али ће ми тешко пасти ако ме моји Срби забораве!" (Из књиге Марије Микетић „Поноћно светло - Сага о леди Пеџет, милосрђу и оданости")

Гошћа овонедељне Ризнице је књижевница Марија Микетић, аутор романсиране биографије „Поноћно светло - Сага о леди Пеџет, милосрђу и оданости", енглеској племкињи, ратној хероини и великој добротворки, жени која је до свог последњег даха остала посвећена Србији и српском народу. Пожртвована болничарка у три узастопна рата на Балкану, до 1918, племенитој души која је после Другог светског рата Србима , сада политичким избеглицама, у свом раскошном дворцу „Varen hauz", у предграђу Лондона, широм отворила врата и на овом свом имању збринула, у више од 40 одаја, избеглице из вољене јој Србије, а то је тек делић помоћи Србији и Србима која ће трајати све до њене смрти 1958. године.

Аутор и водитељ Душанка Зековић.