Вече Злате Коцић

Злата Коцић (1950) песник је, преводилац, есејист, филолог (руски језик и књижевност). Радила је као професор и као уредник. Живи у Београду. Објављује поезију, поетску прозу, драмске поетске текстове, студије о домаћој и иностраној поезији и прози, преводе с руског језика и на руски језик и приређене изборе поетских текстова. Песме су јој превођене на руски, енглески,

француски, немачки, бугарски, кинески, јерменски, пољски, белоруски, словачки, албански, македонски језик. О њеној поезији објављена су три зборника критичких текстова, са библиографијом. 

Песничке књиге: Клопка за сенку (1982), Оро око гротла (1990), Ребро (1993), Гнездо и купола (1995), Ваздушне фреске (1999), Лазареве лестве (2003; 2010), Мелод на води (2008), Бело пуле (2014), Биберче (2014), Грумен (2020), Галгал (2020).

Књиге поетске прозе: Полог (1999), Чаура-аура-ура (2016), Простори душе (2019).

Књиге избора поезије на српском језику: Хармон (избор, 2017) Сламке сунчеве (избор, 2021) Осми дан (избор, 2021) Сунчева харфа (избор, 2024).

Злата Коцић је аутор поетско-драмских дела Проклетије (са Иваном Растегорцем и Војиславом Донићем) и Добро јутро, водо (Радио Београд је снимио и више пута емитовао тај драмски текст у режији Мирослава Јокића). Књигу огледа Ртањска светила посветила је поезији Миодрага Павловића.

Добитник је бројних награда за песнички опус: „Змајева награда”, „Жичка хрисовуља”, „Раде Драинац”, „Јефимијин вез”, „Заплањски Орфеј”, „Гордана Тодоровић”, „Ramonda Serbica”, „Златни крст кнеза Лазара”, „Базјашка повеља”, „Одзиви Филипу Вишњићу”, „Милица Стојадиновић Српкиња”, „Рачанска повеља”, као и Ћопићева, Дисова, Дучићева и награда „Десанка Максимовић”. За преводилаштво су јој додељене награде: „Ђура Даничић”, „Јован Максимовић”, „Нолитова награда” и „Златко Красни”. За поетско- драмски текст припала јој је Награда ФЕДОР. Добила је и Национално признање за допринос српској култури.