Радослав Петковић (1953‒2024)

Радослав Петковић био је врстан прозаиста и есејиста. Књижевни пут започео је романом Пут у Двиград (1979), а пот

ом следе Записи из године јагода (1983), Сенке на зиду (1985), Судбина и коменари (1993), Савршено сећање на смрт (2008), допуњено издање Судбине и коментара (2022). Објавио је књиге прича Извештај о куги (1989) и Човек који је живео у сновима (1998), и књиге есеја Оглед о мачки (1995), О Микеланђелу говорећи (2006), Византијски интернет (2007), Употреба вилењака (2008), Колумбово јаје (2017). Добитник је многих угледних награда: „Милош Црњански”, Нинове, „Меша Селимовић”, Андрићеве награде, „Бора Станковић”, „Душан Васиљев”, Виталове награде, Ramonda serbica...

Преводио је са енглеског језика прозу Толкина, Честертона, Дефоа, Роберта Луиса Стивенсона.

Био је колумниста више недељника и дневних листова (Нин, Време, Европљанин, Блиц, Демократија), главни уредник часописа „Књижевна критика”, секретар Задужбине Иво Андрић, генерални директор Завода за уџбенике и наставна средства, заменик секретара и помоћник у Покрајинском секретаријату АП Војводине.

Петковићева књижевна деле плене богатом и необичном имагинацијом, знањем и вештином приповедања. Његов роман Судбина и коментари сматра се ремек-делом српске књижевности, а према оцени критичара, спада међу десет најбољих роман овенчаних Ниновом наградом. Када је 2022. Петковић објавио наставак свог прослављеног дела, био је то повод нашем сусрету у Новом Саду. За Клуб 2 угледни писац говорио је о додатку првобитном штиву, али и шире, о неким аспектима властитог схватања и доживљаја књижевности, о есеју као жанру, о томе које му је сопствено дело најдраже, шта га као писца одређује…

Уредница емисије: Соња Миловановић