Ренесансна љубавна песма

Љубавна поезија је присутна у музици још од времена трубадура и трувера, које можемо звати првим кантауторима пошто су писали и музику и текстове. Како су овој тематици прилазили ренесансни композитори, међу којима има и свештеника, можете чути у емисији Време музике коју уређује и води Горица Пилиповић.

Љубавна песма је, у ствари, један парадокс. У поезији средњег века и ренесансе тврдило се да љубав може да залуди човека, а опет песма може да постоји и да комуницира с нама само ако је њен аутор при пуној свести и са потпуном контролом над оним што говори. У љубавној песми се често каже и да је та врста осећања сасвим лична, приватна ствар, да најбоље успева у тајности, а да је јавна демонстрација може само нарушити, па и сасвим уништити, а опет - управо песма открива осећања и не постоји ако се не отпева јавно. Коначно, песма говори о интензивним, личним емоцијама, а језик којим се то каже је опште место, јавни простор, не разликује се од стотина, па и хиљада других песама исте традиције. На начин потпуно стран нашем пост-романтичарском поимању поезије, песници средњег века и ренесансе веровали су да је стварање поезије – укључујући и љубавну – занат који се може научити пажљивим проучавањем претходних одличних примера.