Осамдесет година ослобођења Београда – истина, пропаганда и историјски ревизионизам

Двадесетог октобра 1944. године јединице НОВЈ и Црвене армије привеле су крају Београдску операцију, која се завршила тријумфалним уласком у Београд и протеривањем немачких јединица на другу страну Дунава и Саве. Снимци весеља и одушевљења Београђана који су се отарасили једног од најокрутнијих и најкрвожеднијих окупационих режима у Европи ускоро ће бити затамњени контроверзама које су наступиле након што је стигла слобода. Уследиће период репресије, где ће се реваншизам према сарадницима окупатора преплитати са идеолошким разрачунавањем са класним непријатељем. Неколико година касније, филозофски спор југословенских и совјетских власти око правилне интерпретације учења Маркса, Енгелса и Лењина довешће до ad hoc ревизије учешћа Црвене армије у операцији, чије су жртве минимизоване, споменици склањани, а углед каљан малициозним памфлетима о масовним злочинима који су се обилато ослањали на антисовјетску пропаганду нациста, недићеваца и љотићеваца.

Пола века касније, након слома СССР и успостављања јединственог хегемона у Европи, Срби и Руси су се опет нашли на истој страни рова – и једни и други оклеветани као окупатори, агресори и злочинци, као „притајено зло“ у Европи и нечовечно „Друго“ у односу на које се збијају редови у одбрани европске рајске баште Жозепа Бореља. Притом је веома занимљиво како се глобални мононаратив поставља према сећању на окупацију и ослобођење Београда. Са једне стране, изузетно је важно да Срби не осећају ратнички понос што су сопственим снагама ослободили своју земљу од окупатора, са друге је важно да се Црвена армија покаже као оријентална хорда и башибозук који је земљи наметнуо беду комунизма на власти (чему су се херојски супротстављала достојанствена немачка господа уз помоћ цвета београдске културне елите). Последица овог идеолошког мутљага јесте да Београђани – који су под нацистичком окупацијом страдали више од већине европских градова, који су се тој окупацији херојски супротстављали годинама и који су на крају дочекали ослободиоце као хероје – не могу да славе један од најсјајнијих датума своје модерне историје, а да им неко са стране не мрачи са „историјским контекстом“ чији је главни циљ несумњиво релативизација нацистичких злочина и реевалуација квислиншке политике као позитивне праксе за нову НАТО окупацију.

Како је изгледала нацистичка окупација, како ослобођење, а како послератне репресије комунистичких власти, како титоистички ревизионизам иде под руку са натовским, зашто се Србима мути сећање на ропство и слободу, и у чијем интересу је селективно гледање у прошлост, разговараћемо са историчарем Андријом Јовановићем.

Аутор „Гозбе“: Никола Танасић