Да ли писци воле критичаре

Зоран Аврамовић, Светлана Шеатовић, Милета Аћимовић Ивков и Милоје Дончић

Управо зато што многи писци сумњају у објективност књижевне критике и постављамо питање - да ли писци воле критичаре? И док неки очекују да њихово дело ипак буде примећено, други уз известан отпор прибегавају пародијско-ироничном начину и исказују га кроз своју поезију. То чини и песник Милоје Дончић. Задатак књижевне критике и јесте да вреднује уметничко дело, али осим естетских многи користе и етичка мерила. Све зависи ипак од избора начела који се постављају у књижевно теоријском систему. На тај начин у том кључу отвара нам се књига „Одродрођени књижевник'' Зорана Аврамовића. Овде није реч о вредновању дела већ о јавној делатности писаца о којима аутор говори. А када је о критици и књижевним критичарима реч не заборавимо „Историју српске књижевне критике'' Предрага Палавестре која је поделила књижевну јавност. Многи писци који су се бавили и књижевном критиком нису били задовољни својим третманом у овој историји. О томе ауторка и уредница Мелиха Правдић разговара са: социологом културе Зораном Аврамовићем, књижевним критичарима и теоретичарима Светланом Шеатовић и Милетом Аћимовићем Ивковом и песником Милојем Дончићем.