Братислав Милановић

Поводом великог јубилеја наше куће, 100 година Радио Београда у госте нам долази књижевник и новинар Братислав Бата Милановић. Он је од детињства везан за Радио, прво као слушалац а затим као дугогодишњи уредник у Радио Београду. 

„Радио је у нашу кућу унео мој стриц, лекар, који је тог лета купио секретер са радио апаратом и грамофоном.  Нама је поклонио свој готово нов пријемник. Мојој радости  није било краја. Изјурио сам напоље. Трчао сам око зграде у којој смо становали и викао: радиооо, радиооо, ми имамо радиооо!... Имао сам тада шест година. У наш стан су се, из радија, усељавали разни људи, он се претварао у канцеларију, школу, чекаоницу, аутобус, воз, камионску кабину.

Преда мном су се отварали простори какве нисам, ни слутио: видео сам прашуме у Африци, пентрао сам се на највише планинске врхове, пробијао се са Амундзеном кроз олујне ветрове према Северном полу док су поред мене, упрегнути у санке, дахтали пси. Могао сам да замислим и слонове, тигрове и мајмуне који су говорили. Није ми једино било јасно како то, ујутру, баш у седам и десет, из дана у дан, цвркуће славуј.

Много касније слушао сам у соби студентског дома „Мика Митровић" једну од најлепших емисија поезије коју је Радио Београд икада имао, а сада је више нема – Претпоноћни тренуци. Ретко се догађало да будем у прилици а да не одслушам петнаест минута сјајно интерпретиране и за радио, једноставним средствима, али маестрално, обрађене стихове. Још и сад памтим слику из тесне студентске собе и глас Бранка Вујовића који говори Рилкеову песму  „Јесен" у преводу Бранимира Живојиновића:

... и тешка земља пада ноћу

 из роја звезда у самоћу.

Сви ми падамо,  пада рука, пад

у сваком од нас живи неизбежно,

ал ипак неко бесконачно нежно

падању овом даје смер и склад.

Имао сам тада утисак да чујем штропот земље која се из треперавих и тајанствених, озвезданих висина руши на све нас попут какве огромне завесе... Ко зна колико сам пута пре тога прочитао ту Рилкеову песму. Тад сам је запамтио као део једне непоновљиве атмосфере, посебног „штимунга" те вечери у којој смо били сами Радио Београд и ја опхрван ретком меланхолијом... И сада, кад се сетим тих Рилкеових стихова, имам исту визуелну представу: завесу од земље која се из мирног неба, са безазлених звезда, спушта на градове, реке и њихове мостове, на мој кров, попут завесе од кише која се може видети лети док се пљусак обара на неки предео у даљини...

У томе је била, и у том простору је остала, драж радија као медија. 

Усуђујем се да кажем непревазиђеног  

 Ми имамо радиооо!" 

„Радио сам цео свој радни век у тој оази културе и уметности, сарађивао са највећим именима из света књижевности, мој боравак се поклонио са златним добом Радио Београда, то је обогатило мој живот и живот мојих пријатеља и колега, Петра Пајића, Радомира Брајковића, Љубомира Симовића…“ каже Братислав Милановић, награђиван песник, чије су књиге преведене на многе светске језике.

О златном добу Радио Београда, уредницима и гостима, поезији али и о Књижевним новинама које сада уређује, Братислав Милановић говори за Клуб 2.

Емисију уређује и води Милена Божовић Манић