Психоанализа, психологизација, политика – о индивидуалном и колективном психичком здрављу

Психоанализа заузима занимљиво место у модерном поимању науке. Са једне стране, у лаичким круговима, она је практично синонимна са психологијом, а њена терминологија, жаргон и основна начела представљају примарну слику коју замишљамо када говоримо о психијатрији и психотерапији. Међу самим психолозима и психијатрима, међутим, психоанализа се често третира као астрологија међу астрономима – од ње се нападно ограђује, према њој се изражава отворен анимозитет, а неретко се и проглашава за „превазиђену“, „ненаучну“, па и „псеудонаучну“ теорију. Овом презиру „струке“ према психоанализи и њеном оснивачу Сигмунду Фројду свакако не помаже то што је он управо синоним за психотерапију у популарној култури, уметности и широком јавном мњењу.

Позиција психоанализе се у тој разапетости успоставља управо као филозофска. Конвенционална мудрост подразумева да су све позитивне науке почеле као гране филозофије, од које су се осамостаљивале када су пронашле свој „предмет и метод“. Па опет све те „позитивне“ науке, када промишљају своје границе и рубне случајеве, често регресирају на филозофију (и једнако често то саме себи нису спремне да признају). У случају психологије и психијатрије, оне не само да су задобиле своје предмет и метод, већ и јасно одређено (и веома угледно) место у модерном друштву, па присећање на неугодна (филозофска) питања и скандалозне теме које је разматрао Фројд често кваре тај имиџ грађанског достојанства. У том процесу, условно говорећи, комодификације психичког, са једне стране долази до редукције комплексног, парадоксалног и филозофски потентног појма душе на низ емпиријских, бихејвиоралних или неурофизиолошких процеса, а са друге добијамо инфлацију психолошког које у себе гута, нивелише, а неретко и маскира читав низ етичких, друштвених, па и политичких феномена.

Шта је, заправо, психоанализа и како треба да је схватимо, зашто толико голица машту филозофа и изазива презир психолога, како је психологизам изгубио душу, и која је политичка улога психоанализе у најновијим глобалним превирањима, разговараћемо са филозофом Лазаром Петковићем.

Аутор Гозбе: Никола Танасић