Геноцид између политичке манипулације и радикалног зла

Појам „геноцида“ номинално је скован након Другог светског рата да би именовао нови облик систематског, масовног и нечовечног истребљивања читавих народа у Европи које су спроводили немачки нацисти и њихови савезници. На плану међународног права, „геноцид“ је био термин који је требало да означи и правно процесуира magnum crimen оног што је Хана Арент у то време на плану филозофије именовала „радикалним злом“. Идеја са увођењем овог термина подразумевала је да је у питању нешто (радикално) ново и до тада невиђено – „злочин без имена“, како га је 1941. године назвао Винстон Черчил – што је потребно и на теоријском и на практичном нивоу обрадити на посебан и нов начин.

Нажалост, практично истовремено са увођењем новог појма у теоријску и правну праксу, он је постао предмет политичких манипулација. Чак и ако занемаримо чињеницу да је „злочин без имена“ у практично идентичним облицима спровођен пред очима осетљиве западне јавности на читавом низу мање емотивно мобилишућих меридијана – попут белгијског Конга, британске Јужне и Источне Африке, окупиране Кине, да не помињемо америчку политику према урођеничком становништву од милоште названу „припитомљавање Дивљег запада“ – бестијални злочини нациста и њихових кербера практично одмах након рата почели су да се користе као оруђе дехуманизације и сатанизације незгодних политичких противника.

Тако је творац фразе „геноцид“ – пољско-јеврејски адвокат Рафаел Лемкин – већ на самим почецима Хладног рата учествовао у кампањи проглашавања СССР за геноцидну државу, позивајући се, између осталог, и на „совјетски геноцид у Украјини“. Сами Јевреји нису били сасвим задовољни низом двосмислености и релативизација овог појма, па су се определили да систематско уништавање свог народа под нацистима именују посебним, „ексклузивним“ именом „Шоа“, односно „Холокауст“. Многи сматрају да је та номиналистичка ограда била оправдана, јер пола века касније, „геноцид“ се користи као камен који било ко може бацити на било кога, о чему, вероватно, најбоље сведочи апсурдна ситуација у којој Парламентарна скупштина УН усваја резолуцију којом се осуђује тзв. „геноцид у Сребреници“ прећуткујући и квантитативно и квалитативно неупоредиво страшније злочине који се практично у том тренутку одвијају у Гази.

Шта је појам геноцида значио пре педесет година, а шта значи данас, колико је његова употреба још увек смислена, да ли он ваљано описује искуство систематског истребљења са којима су се у својој двадесетовековној историји суочавали Јевреји, Јермени, Срби, палестински Арапи и др., и како српска теоријска јавност треба да се постави према њему у светлу манипулација којима је изложен, разговараћемо са историчарем и политикологом Стефаном Радојковићем.

Аутор Гозбе: Никола Танасић