О вишку историје, митофобији и Прокрустовим постељама модерне историографије

„Вишак историје” је још један од оних луцидних еуфемизама којима западни политичари описују „предмодерно стање” народа Балкана и конкретно Срба, који – што из варварског одсуства мере, што из оријенталне распојасаности – претерују са пажњом коју посвећују историјским темама. Импликација је врло једноставна – у Југоисточној Европи нема „више историје” него у другим деловима света, али историјске теме имају „превелик значај” за друштва која су – у свом одсуству здравог прагматизма и доброг укуса – „склона да живе у прошлости”, „превише гледају уназад” и „перпетуирају трауме из минулих времена”.

Као што је то често случај са идеолошким флоскулама, и ова је изузетно филозофски потентна, чак и када се стави по страни то шта нам све говори о цивилизацији у чије се име она износи као пресуда. За номиналисте из постиндустријских и постисторијских друштава, сама чињеница да неки народ „превише прича о прошлости” може деловати као некакво гомилање историјских догађаја који су у цивилизованим земљама постали једва нешто више од патине на старим споменицима. За постколонијалне теоретичаре, у питању је само политичка манипулација која служи као оправдање за „расецање Гордијевих чворова” и гурање комплексних културних и цивилизацијских контекста у Прокрустове постеље „модернизације” и „прогреса”. Али за историчаре и филозофе, „вишак историје” означава управо нешто више – трагање за историјом која превазилази оквире сувопарне историографије и позитивистичког листања археолошких налаза и компаративних извора, које историју у ходу претвара у конститутивни мит и урбану легенду.

Колико су оквири историографије претесни, а оквири митологије прешироки за историју, коме је историје превише, а коме премало, да ли се може претерати са освртањем на прошлост, може ли историја да искипи и где се тај вишак прелива, разговараћемо са историчарем и аутором подкаста Вишак историје Тиосавом Пурићем.

Аутор емисије: Никола Танасић