Орфеј и Еуридика

Глукова драма је само једна од многих оперских обрада класичног мита о музичару Орфеју који путује у подземни свет да би вратио своју преминулу жену Еуридику, испитује најдубља питања жеље, туге и моћи (и граница) уметности. Орфеј и Еуридика су били главни ликови првих сачуваних опера са почетка XVII века – Стриђове „Еуридике” из 1600. и Монтевердијевог „Орфеја” из 1607. године. Сама прича је, верујем, добро позната: Орфеј силази у подземље у потрази за вољеном супругом, заветујући се да је неће гледати док се буду враћали из загробног живота у свет смртника. Не могавши да се одупре њеној молби, он ипак баци поглед на Еуридику и она бива враћена назад у подземни свет. Али, у Глуковој верзији, из 1762. године, добри Амор награђује Орфејеву приврженост љубави и захваљујући њему, двоје заљубљених поново се сусрећу.

Кристоф Вилибалд Глук, који је живео од 1714. до 1787, рођен је у Баварској, а музику је студирао у Милану, много је путовао широм Европе привлачећи студенте и ученике својој филозофији свеобухватног оперско-позоришног искуства. Његов либретиста за оперу „Орфеј и Еуридика” био је изузетан италијански песник Ранијери де Калцабиђи (1714–1795), који је захваљујући годинама проведеним у Паризу, био под утицајем француске драме и делио је Глуков жар према креирању идеалног музичког позоришта. Он је, по узору на француску лирску трагедију, задржао речитативе и арије, а главну улогу доделио хору, што је у време настанка ове опере био преседан. Према Калцабиђијевој замисли, у делу је био само један протагониста ‒ Орфеј, који током прва два чина пева наспрам хора, док се Еуридика појављивала тек у трећем чину. Иако је преузео митолошки садржај, либретиста је, у жељи да не разочара публику несрећним крајем, увео фигуру бога Амора, захваљујући коме се двоје заљубљених поново сусрећу на крају опере. Глук је у оваквом либрету видео савршену прилику за спорвођење своје реформе.

Разочаран нефлексибилним облицима жанра какви су постојали у то време, настојао је да реформише оперску сцену визионарским и беспрекорним спојем музике, поезије и игре. Он је свесно избегавао чист вокални ватромет за који је сматрао да је угрозио драму опере током ере кастрата. Првобитно се није одрекао ових певача, али је кастратска улога Орфеја (коју данас певају мецосопрани и контратенори) добила прилику да импресионира кроз музичку и драмску префињеност, а не кроз вокалну пиротехнику. У жељи да што верније прикаже осећања главних ликова, обликовао је њихове вокалне деонице као секо речитативе или ариоза, чиме је такође избегао и оно што је сматрао једним од најважнијих мана у дотадашњој опери. Арије више нису представљале моменат који кочи радњу, већ напротив, оне поседују и одређени драмски потенцијал.

Премијера ове опере одиграла се у Дворском позоришту (Burgtheater) у Бечу 1762. године и постигла је велики успех, а интересовање се задржало до данашњих дана.

Радња опере у Метовој поставци коју преносимо смештена је у идеализовани грчки крајолик и у митолошки подземни свет. Ове поставке су више концептуалне него географске, а представе о томе како треба да изгледају могу (и с правом) да се мењају у свакој ери.

У насловним улогама су контратенор Ентони Рот Костанцо, као митски херој који одлази у подземље како би спасао вољену Еуридику, коју тумачи сопран Јинг Фанг. Сопран Елена Виљалон дебитује на сцени Мета као Амор, бог љугави, а диригент Џеј Дејвид Џексон водиће ансамбл чувене оперске куће у овој узвишеној поставци древне приче, оживљене бујном кореографијом легендарног Марка Мориса и са члановима његове реномиране плесне групе.

Уреднице и водитељке преноса у студију Радио-Београда 2 су Горица Пилиповић и Бојана Жижић.