Класика и стил – дијалектика вечног и ефемерног

Појам, а и поимање „стила“ ушло је у већину европских језика из француског и то мање-више у смислу у коме се тај појам користи и данас. У том контексту „стил“ представља нарочит начин на који се неко уметничко дело (или занатски предмет) естетски обликују. Западни етимолози овај појам углавном повезују са латинским stilus, којим је означавана дрвена писаљка за глинене плоче, а затим и перо за писање. Самим тим, порекло појма „стил“ има везе са начином писања, било да је реч о визуалном изгледу записаног текста, или, нешто касније, о књижевној форми и естетском обликовању написаног. Класичари, међутим, наглашавају да је то латинско stilus само преузето од грчког στῦλος, које је такође означавало писаљку, али примарно штап, односно „стуб“. Тако прича о стилу прави пун круг, и враћа нас до једног од најстаријих поимања стила у уметности – дорских, јонских и коринтских стубова који су служили за разликовање специфичних стилова (sic!) у хеленској сакралној архитектури.
У модерној употреби, међутим, појам стила постаје унеколико дијалектички расцепљен. „Стил“ више не представља само вредносно неутралну класификацију уметничког дела, већ нормативно својство производа индустријског дизајна, пре свега одеће, па самим тим, према нужној импликацији модерног потрошачког друштва – и нормативно својство појединаца који те производе облаче, возе, или њима опремају своје домове (баш као стари Римљани мермерним стубовима које су донели из Грчке). „Стил“ тако истовремено постаје синониман са ћудљивом, непостојаном и ефемерном модом, али и са естетском ознаком да се нешто конформира вечитим, непролазним, односно класичним естетским нормама. А то нас појмовно опет враћа класичној хеленској архитектури.
Шта је данас појам стила, а шта класике, и у каквом су међусобном односу? Колико је стил важан у модерној поезији, а колико у уметности уопште? Да ли је у питању дескриптиван, или нормативан појам? Да ли нас упућује на вечну естетику, или нас баца у матрикс и флукс моде која, попут Хераклитове реке, никада није иста? Ово су теме о којима ћемо причати са филозофом и научним секретаром Естетичког друштва Србије Сашом Грбовић.
Аутор „Гозбе“: Никола Танасић