Старозаветна прича о потопу

После Гаетана Доницетија, а пре Бенџамина Бритна, и Камиј Сен-Санс је посегао за познатом старозаветном причом о потопу, из Књиге постања.

Овај ораторијум испуниће вечерашњу емисију Висине коју уређује Горица Пилиповић.

Сен-санс је брадио ову причу 1875, као свој опус 45, у форми ораторијума за солисте, хор и оркестар, а на либрето према „библијској поеми" Луја Галеа. Премијера је била у париском Театру Шатле 5. марта 1876.

У погледу стила, дело показује утицаје Хектора Берлиоза и Рихарда Вагнера у смислу музичке илустрације наратива и употребе мотива који се понављају. Што се тиче самог музичког језика, евидентна је и Сен-Сансова јака склоност ка контрапункту - у музичко ткиво је инкорпорирао чак три фуге.

Ораторијум садржи прелудијум и три дела. Прелудијум, који се често изводи самостално, оркестриран је само за гудачке инструменте. У њему Сен-Санс успоставља две симболичне сфере – божанску и људску. Прва је садржана у величанственој полифоној фактури, али и у њој аутор уочава нешто људско. Ипак, сматра да прелудијум треба изводити без претеране изражајности и вибрата, али не зато што жели да подвуче нељудски карактер призора – напротив, Сен-Санс је био убеђен да је Творац способан да искуси људска осећања. „Бог је на небесима, и досађује се", говорио је Сен-Санс.