Велика љубавна прича

Једна од најпознатијих музичких обрада чувене Шекспирове трагедије премијерно је изведена у париском Театру лирик 1867. Гуно је први пут поменуо да би могао да компонује оперу на ту тему у једном писму три године раније и његови либретисти – Жил Барбије и Мишел Каре – потрудили су се да заврше свој део посла током прва три месеца 1865. За разлику од верзије Феличеа Романија за Белинијеву оперу Капулети и Монтеки из 1830, која је само у основним назнакама везана за Шекспиров текст, Гуноова опера се чврсто држи драмског оригинала. Наиме, као и у неким својим ранијим пројектима, Барбије и Каре су директно преносили стихове из књижевног предлошка у либрето. Па ипак, ниједан француски превод међу многима који су били доступни у то доба, не може се са сигурношћу означити као њихов извор.

Гуноове најуспелије опере – Фауст, Миреј, те Ромео и Јулија – представљају његов лични хибрид постојећих форми на француској музичкој сцени. Све три су, па и Ромео и Јулија, у почетку имале говорене дијалоге који су, у различитим тренуцима њиховог настанка, претварани у речитативе, ако не и више од тога. И хорски пролог, који је Гуно преузео директно од Шекспира, као и Берлиоз нешто раније у својој истоименој драмској симфонији, додат је током проба. Исто важи и за чувену Јулијину валцерску арију Желим да живим која је настала из баналног разлога што певачица која је тумачила насловну улогу није била у стању да изведе првобитно замишљену велику драмску арију.

Гуноово дело је и најуспелија музичко-сценска верзија дотичне Шекспирове трагедије. Али, док је Шекспир у својој драми, у центар пажње ставио право на љубав ван свих друштвених баријера, Гуно се концентрисао на моћ музике и људског гласа да би изразио љубав на један трансценденталнији начин. Био је под утицајем Рихарда Вагнера и прихватио његову идеју да је љубав не само романтична страст, већ и спиритуална чежња ка неизрецивом. Зато је конципирао четири велика љубавна дуета, у сваком чину по један, сваки у свом музичко-драмском расположењу и облику. Постоји и кратак завршни сусрет у гробници у V чину, којег код Шекспира нема. Наиме, крај је измењен у односу на оригинал – код Шекспира Ромео умире пре Јулијиног буђења, а у опери Ромеова смрт долази тек пошто се Јулија пробуди.

Ромео и Јулија су истог тренутка постали Гуноов спектакуларни успех. Пошто је премијера одржана за време Светске изложбе у Паризу који је био преплављен посетиоцима из унутрашњости и иностранства, опера је приказивана пред препуном двораном из ноћи у ноћ. Убрзо су уследила извођења и у Лондону те немачким градовима, да би дело, а за разлику од већине од Гуноових 12 опера, задржало своје стално место на репертоарима до данашњег дана. У Метрополитену је први пут приказано 1891, приликом отварања сезоне и тако је остало годинама. Овога пута у насловним улогама слушаћемо Надин Сијера и Бенжамена Бернема, а дириговаће музички директор Мета Јаник Незе-Сеген. 

Уреднице преноса су Маја Чоловић-Васић и Горица Пилиповић.