Културно наслеђе и идентитет

""Укупно наслеђе ( културно, природно, индустријско, материјално, нематеријално или било-какво-друго) нису ствари, понашања или веровања претекла из прошлости до данас сама по себи - то су приче које, на основу њих, пеичамо сами себи и, истовремено другима, сами о себи. Сходно УНЕСЦОвим документима коју дефинишу разлићите категорије наслеђа, то би требало да буду пре свега приче локалних заједница којима би наслеђе требало да буде основ и слика онога што оне јесу или што би желеле да буду у садашњости, а на основу којих се креирају различити групни идентитети, или пак приче свеукупног човечанства о шаренилу и (високим?) дометима култура широм света и времена. У пракси су, међутим, виђења појединаца, локалних заједница или, аморфно схваћеног, укупног човечанства, значајно мање важна од оних које теже да испричају државе и/или метанационална бирократија. Први могу да функционишу једино ако и та два "виша" нивоа успевају да упишу у наслеђе и своју причу, с тим што није обавезно да приче буду исте, као што најчешће и нису".
Овако у раду "Сјенички сир као нематеријално културно наслеђе" пишу Љиљана Гавриловић и Иван Ђорђевић.

О пројекту "Културно наслеђе и идентитет", који је трајао више година и који је спровео Етнографски институт САНУ говоримо у данашњем Степенику.
Гост је др Иван Ђорђевић, виши научни сарадник Етнографског института.

Са аутором књиге ове суботе разговара Светлана Јајић.