Мој Београд

Познате су чувене речи Душка Радовића: „Kо је имао среће да се јутрос пробуди у Београду, може се сматрати да је за данас довољно постигао у животу. Свако даље инсистирање на још нечему, било би нескромно."

О месту где се сусрећу Сава и Дунав, о „вечитом" граду и месту бурних сусрета Запада и Леванта, своје импресије неретко су износили сви они који би бар на кратко осетили београдски ваздух. Неки су га кудили, други о српској престоници увек говорили као једином уточишту, оном од којег лепшег нема.

„Нема града на свету око кога су се јагмили толики народи, под чијим су се бедемима водиле толике битке, који је толико пута мењао власника и педесет пута уништаван да би се свих педесет пута поново из историјског гроба подигао - као што је наш Београд. Па зар та чињеница што је тај град српски ни најмање о Србима не говори?" - Борислав Пекић.

„Они данас који воле и познају овај град, не познају га на основу онога што су у њему видели или дотакли. Његов највећи и можда најлепши део је онај који је нетрагом нестао, па га више никада нећемо видети, снимити или додирнути. Али, историји припада и онај њен нестали део, који се више никада неће моћи реконструисати, онај део историје који се налази у нама, а не у свету око нас." - Милорад Павић.

„Небо је над Београдом пространо и високо, променљиво а увек лепо; и за зимских ведрина са њиховом студеном раскоши; и за летњих олуја када се цело претвори у један једини тмурни облак који, гоњен лудим ветром, носи кишу помешану с прашином панонске равнице; и у пролеће кад изгледа да цвате и оно, упоредо са земљом; и у јесен кад отежа од јесењих звезда у ројевима. Увек лепо и богато, као накнада овој чудној вароши за све оно чега у њој нема и утеха због свега што не би требало да буде." - Иво Андрић.

Дух Београда крије се у јединственом хаосу његових зелених пијаца, а пре свега у гипком ходу Београђанки. Београђанке на улици - то је за мене фантастичан модеран балет,

Дух Београда је, најзад, и у осећању да сте код куће, да не можете пропасти јер сте међу својима, да увек и у свако доба можете да позајмите нешто ситнине, љубави, кров над главом и мало неопходног саучесништва пред зору. (Момо Kапор)

Београд је најружнији град на свету на најлепшем месту на свету. (Ле Kорбизије)

Истину могу рећи само људи који живе тамо или су макар мало осетили дух Београда. Јер, Београд чине људи...

О Београду некад и сад говори Ненад Новак Стефановић, писац и новинар.

Аутор: Душанка Петровић