Хришћанство и европски идентитет(и)

У великом идеолошком сукобу „конзервативних“ и „радикалних“ снага, „деснице“ и „левице“, „традиционалиста“ и  „прогресиваца“, једна од тема која често испливава на површину јесте питање хришћанског наслеђа Европе и Запада. Сам појам „Запада“ своје порекло води прво из Западног римског царства, а затим, у још јачем смислу, од појма „западног хришћанства“, које се након Велике шизме преточило у нарочиту цивилизацију, и које је све до нашег времена обликовало политичке и друштвене реалије тзв. „западног света“. Израз „хришћанска Европа“ некада је представљао плеоназам, а данас се њиме означава „несводиви остатак“ старе културе (и негдашњег сјаја), својеврсни музеј или резерват за оне становнике Старог континента који „нису наставили у корак с временом“.

И док Запад пролази кроз процес бацања властитог религијског наслеђа у орвеловске „рупе за памћење“, Исток, прецизније, земље Европе које су пре пола века припадале тзв. Источном блоку, и које су имале своје властите експерименте са радикалном секуларизацијом, „укидањем религије“ и „превазилажењем примитивних заостатака предмодерног друштва“, пролази кроз вишедеценијски период „ресакрализације“ јавног живота, у коме религија игра све упадљивију и све значајнију улогу. На први поглед, изгледа као да су се у односу на средину XX века улоге окренуле – Запад је од конзервативног хришћанског друштва постао легло „борбеног атеизма“, док се на Истоку обнављају порушени храмови, уводи веронаука у школе, и јачају везе државе и цркве.

Које је место хришћанске вере (и религије уопште) у политичким дискурсима и друштвеном животу Европе и Запада, како улоге цркве у друштву варирају по различитим регијама Европе, и у којој мери се разликују унутар културних домена различитих хришћанских конфесија, питаћемо историчара и политиколога Стефана Радојковића.

Аутор емисије: Никола Танасић