По избору слушалаца преноса из Метрополитена

Овога пута они су изабрали „Фавориткињу” Гаетана Доницетија из 1978. године, те ћемо циклус преноса наставити вечерас од 19 сати архивским снимком ове опере. Тумачи главних улога су врхунски уметници: Ширли Верет као Леонора, Лућано Павароти као Фернандо и Шерил Милнс као краљ Алфонсо XI, уз остале солисте и ансамбл Мета којим је дириговао Хесус Лопес Кобос. Доницети је ово дело компоновао за Париску оперу те су либрето на француском језику сачинили Алфонс Ројер и Гистав Ваез према драми заснованој на историјским догађајима из шпанског XIV века. У средишту радње је љубавни троугао краља Кастиље Алфонса XI, његове милоснице, фавориткиње, племкиње Леоноре де Гусман, и њеног љубавника Фернанда, а на фону историјских догађаја везаних за опадање маварске Шпаније и обнову католичке цркве. Та мелодрамска прича типична је за жанр француске велике опере. Верност као најважнија врлина жене у центру је фабуле, а трагичан сукоб између слободе и верности најчешће се завршавао смрћу, што знамо из бројних оперских либрета. Смрт је била цена за малограђанску самилост или опроштај црквених ауторитета.
И у музичком смислу Доницетијева опера је у стилу француског спектакла, са балетским сценама, раскошним костимима, церемонијама и великим хорским ансамблима. Драматика је снажна и потресна, са пунокрвним, комплексним ликовима. Ово грандиозно али уравнотежено дело, премијерно изведено 1840, постигло је највећи успех од свих Доницетијевих озбиљних опера компонованих за париску сцену. До 1918. приказана је скоро 700 пута. Доницети је, међутим, највећи део партитуре за „Фавориткињу”, која садржи неке од његових најрафиниранијих страница, преузео из сопственог остварења „Анђео Нисиде”, које пак вуче корене из недовршене опере „Аделаида”. Прва три чина су преузета готово у целини, а четвртом су додате две нове солистичке нумере. У њима је Доницети, по свом обичају, вокалне захтеве прилагодио првим извођачима дела. Чувени диригент Артуро Тосканини, а и многи други ауторитети, сматрали су IV чин Доницетијевим највећим достигнућем. Леонорина арија се убраја у најсадржајније монологе француске опере. И у осталим чиновима су евидентни примери Доницетијевог мајсторства, пре свега као драматичара. Занимљиво је да разрађени финале II чина протиче без главног тенора, Фернанда, који се у том чину и не појављује. Овде је драматуршки изванредно уклопљена балетска сцена, уобичајена за француску традицију. Поремећен међусобни однос краљ и Леонора маскирају лажном веселошћу док посматрају балет, до тренутка кад се појави папски изасланик. Балетска сцена се завршава драматичним финалом у којем у пуној снази избија унутрашња напетост између двоје љубавника због новонастале ситуације. Занимљивост у вокалној подели је што је главна јунакиња мецосопран, а не сопран како бисмо очекивали од једне белканто опере, што представља и отежавајућу околност за чешће присуство овог остварења на сцени јер је врло тешко пронаћи одговарајућу певачицу за ову веома захтевну улогу.

У паузи између II и III чина, уреднице Маја Чоловић Васић и Горица Пилиповић најавиће наредни и последњи директни пренос ове сезоне – то је „Дон Ђовани” В. А. Моцарта 20. маја од 19 сати.