Тоска

Једна од најпопуларнијих и најизвођенијих опера свих времена, „Тоска” је, без сумње, и једна од најдраматичнијих међу свим Пучинијевим делима. За њен настанак везана је анегдота по којој је композитор 1889. године гледао у Милану Сару Бернар у истоименом комаду Викторијена Сардуа, те је упркос непознавању француског језика, импресиониран њеном глумом, решио да компонује оперу засновану на тој драми изјавивши: „У ’Тоски’ видим оперу која ми је потребна”. Пројекат је напустио због неких неспоразума, али се 1895. вратио овој идеји и добивши дозволу од писца, започео компоновање. Дело је било завршено 1899, а премијера одржана 14. јануара 1900. године у Риму у театру Констанца. Публика је одмах заволела ову оперу која је данас неизоставни део репертоара театара широм света.

Главни ликови у овој снажној мелодрами о страсти и моћи су:  импулсивна дива Флорија Тоска и њен љубавник идеалистичких погледа и ставова ‒ сликар Марио Каварадоси, док њихову срећу осујећује Скарпија, зли шеф полиције, који Тоску жели за себе.

Опера има снажну политичку потку јер је радња смештена у доба Наполеонових ратова (који су донели промену режима на Апенинском полуострву) и то у оквиру 24 сата: од јутра 17. јуна 1800. до зоре следећег дана. Први чин се одвија у цркви Сант Андреа дела Вале, други у Палати Фарнезе, а трећи у замку Сант Анђело.   

Радња започиње доласком револуционара Анђелотија у цркву у којој сликар Марио Каварадоси слика фреску Марије Магдалене инспирисану ликом маркизе Атаванти. Он је присталица републиканаца и обећава Анђелотију да ће му помоћи да се сакрије од ухода суровог шефа полиције, барона Скарпије. Тајни сликареви договори као и маркизин лик који види на слици, буде љубомору код Каварадосијеве љубавнице, славне певачице Флорије Тоске, за којом жуди и Скарпија, не презајући ни од чега како би је имао за себе. Он хапси Каварадосија под оптужбом да сарађује са побуњеницима и прети Тоски да ће га убити уколико не пристане да буде његова. Она наизглед пристаје на уцену тражећи заузврат помиловање за Кавардосија, а потом убија Скрапију. Међутим, барон никада није намеравао да поштеди свог супарника, те стрељачки вод пред Тоскиним очима убија човека кога воли. Када ужаснута схвати обману, Тоска одлучује да се у смрти придружи вољеном Марију и баца се са зидина тврђаве.

 Опера је компонована по либрету који су уобличили Луиђи Илика и Ђузепе Ђакоза, али је занимљиво да је било разних идеја о самом завршетку дела. Илика је замислио уобичајену оперску сцену лудила, али се томе жестоко успротивио сам Викторијен Сарду предлажући да Тоска на крају скочи у Тибар. Ситуацију је додатно компликовало уплитање Пучинија у писање либрета. На крају су из текста избачене бројне споредне личности, изостављене су све мање значајне епизоде и све је сведено на три заокружена чина и на три главна лика чији су портрети снажно осликани. Барона Скарпију Пучини боји грубим хармонијама и декламацијом, приказујући га као моћника, садисту и калкулантског развратника који чак и мртав односи победу, а насупрот њему је Каварадоси, уметник племенитих побуда, чији је парт лирски са прелепим аријама и дуетима. Лик главне јунакиње је крајње животан и пластичан. У првом чину Тоска је љубоморна жена која воли да флертује, у другом је борбена, испуњена мржњом, а у трећем пуна љубави и коначно очајања.

Опера „Тоска” је понекад описивана као вагнеровска јер у њој постоје лајт-мотиви који су везани за одређени предмет, особу или идеју, али је она заправо одличан  пример стила веризма чије су типичне музичке карактеристике јасно истакнуте. Између осталог, то су кратке арије испуњене сировим емоцијама и употреба парлата у тренуцима напетости, док је у име те веристичке идеологије Пучини експонирао готово све препознатљиве драмске елементе овог правца: љубомору, еротску пожуду, мучење, покушај силовања, убиство, погубљење, самоубиство.

Очекивано, опера доноси и Пучинијев бесконачни дар за писање заносних мелодија. Пзната је по двема изузетним аријама: Тоскиној Vissi d`arte (Живела сам од уметности) и Каварадосијевој Е lucevan le stele (Сијале су звезде), које и данас спадају међу најпознатије мелодије у читавом оперском свету. Прву пева Тоска у другом чину: када схвати да су она и њен љубавник у милости Скарпије, она се моли размишљајући о својој мрачној судбини и питајући се зашто ју је Бог наизглед напустио. (Занимљиво је да је овај очаравајући тренутак тако интензивних емоција умало изостао захваљујући Пучинију, који је веровао да арија „зауставља радњу”.) Срцепарајућа Каварадосијева арија је његов опроштај од живота. Он је пева док чека погубљење. Присећа се детаља својих састанака са Тоском, звука њених корака, мириса ноћног ваздуха...

Међу осталим фрагметнима се издваја и изузетно импресивни Те деум који затвара први чин и у коме се супротставља световно и профано. Док цео хор пева ову црквену химну, Скарпија усхићено ишчекује своје освајање Тоске, у пратњи огромних оркестарских снага, оргуља, црквених звона и топовске паљбе на свака четири такта (што сигнализира да је затвореник Анђелоти побегао). Када је писао ову музику, Пучини је истраживао мелодије на које је химна постављена у римским црквама и прилагођавао је тачној висини тона великог звона базилике Светог Петра. У овом одсеку и Скарпија открива своју праву природу, што увек делује шокантно. Злоба његових планова стоји насупрот верској церемонији. На врхунцу он узвикује: „Тоска, због тебе ћу заборавити на бога!”.

Опери „Тоска” популарност додатно обезбеђује и врхунски написана партитура богате мелодије, спретно обликована у театарском смислу. Она је необично изазовна, изузетно снажна драма у којој музика слушаоца зграби у првом тренутку и држи прикованим за сва догађања, од узбудљивог почетка до шокантног краја.

У директном преносу из Метрополитена моћи ћете да слушате ансамбл који предводе Анђела Георигу у насловној улози, Метју Поленцани као Каварадоси и Жељко Лучић као Скарпија. Дириговаће Доминго Хиндојан.

У паузама можете слушати разговоре са протагонистима и најаву наредног преноса, а уреднице су Горица Пилиповић и Маја Чоловић Васић.