Гени и интелигенција – научна гледишта кроз историју

Однос између интелигенције и гена, односно наследних чинилаца, различито је сагледаван кроз историју науке – као, уосталом, и сам појам интелигенције. Током деветнаестог и раног двадесетог века, у ери коју су, нажалост, у много чему обележиле расистичке теорије и еугеника, инсистирало се да је интелигенција генетички предодређена, што је неретко (зло)употребљавано и као тобожња научна подлога за неравноправан третман појединаца и група. Но таква схватања су од средине прошлог века наовамо практично изгубила сваки научни кредибилитет, након што су их водећи истраживачи, на челу са Стивеном Џејом Гулдом, изложили свеобухватној, неумољивој и добро поткрепљеној критици. Како је напредовало наше поимање генетике, а упоредо с тим и наше познавање људског мозга, посве се разјаснило да се интелигенција ни на који начин не може свести на јединствен квалитет или параметар, будући да је она тек збирни назив за мноштво разноликих вештина и способности крајње сложене генезе и динамичне еволуције. Један за другим, научни пробоји попут разоткривања структуре молекула ДНК, детаљног упознавања генетичке „азбуке“, дешифровања човечјег генома и напослетку вртоглавог развоја епигенетике водили су нас – и даље воде – ка савременом, синтетичком сагледавању улоге наслеђа у шароликим биолошким, психичким и социјалним процесима који нас на нивоу јединке, ужих и ширих заједница, или пак целокупног човечанства, у различитој мери обликују но никад једнозначно не одређују.

Разговор је први пут емитован 9. септембра 2018.

Музички уредник: Предраг Васић
Тон-мајстор: Ненад Ђорђевић
Аутор емисије: Срђа Јанковић