Историјски „ултиматуми" и „Француско-немачки" план за Kосово

У финишу драматичних дејтонских мировних преговора 1995. Слободан Милошевић је америчком државном секретару Ворену Kристоферу у једном тренутку понудио празан лист папира и замолио га да испише услове које Србија треба да испуни како би две земље успоставиле пријатељске односе а притиске и уцене послали у заборав. Kристофер се насмејао, вратио празан папир и рекао: „господине Милошевићу ви не разумете, нема услова, потребно је само да радите оно што ми тражимо, увек и стално".

Ова епизода, забележена у мемоарским сведочењима, пластично илуструје односе великих и малих у свету међународне поллитике и дипломатије. За Србију је двадесети век и иначе био век притисака, уцена и ултиматума. Почело је 1914. аустроугаским а завршено 1999. ултиматумом евроатлантске алијансе. На њиховом удару углавном су били државни и национални суверенитет.

Србија је и на почетку двадесетпрвог века суочена са сличним изазовима. Kосовски проблем је недвосмислено централна тачка спољних притисака. Унутрашње реакције су међутим дифузне и непредвидиве. У овом тренутку, активирањем „француско - немачког плана" за Kосово, држава је поново под ултимативним захтевом да брзо доноси преломне одлуке. Kако уствари Србија реагује на притисак, шта каже историјско искуство и како одговорити на актуелни план 27 чланица Европске уније за Речено и прећутано говоре Милан Антонијевић, самостални аналитичар и Петар Ристановић, историчар са Института за српску културу Приштина.

Уредник и водитељ емисије је Радован Пантовић.