Жене приложнице светогорских манастира у средњем веку

"Српска средњовековна културна историја сведочи о неколико жена које су својим даровима допринеле визуелном украшавању светогорских манастира.

Јелена, жена цара Стефана Душана (око 1310-1374), заједно са својом породицом, боравила је на Атосу од августа 1347. до априла 1348, како би се, сва је прилика, склонила од куге, која је тада била завладала у Србији. Зна се да је приликом вишемесечног боравка на Светој Гори царица, како сведочи повеља коју је том приликом издао цар Стефан Душан келији Светог Саве Освећеног (1348), постала други ктитор тог светог места и због тога је цар даровао Келији поседе у Хвосну, село Косорић, са свим засеоцима. Ово даровање последица је, како цар изјављује у повељи, благосрдне молбе царице августе кире, госпође Јелене и благоверног краља Уроша, њиховог сина. Истовремено, цар је приложио и 100 венецијанских перпера годишњих прихода, 10 гуњева, 10 кожуха, 10 клашњи, 10 меха сира, а одредио и да се сваке године на Плочама, на вратима Дубровника, узима спуда соли за потребе келије у Кареји. Из исте повеље се сазнаје да је царица Јелена изразила жељу да помогне келију и постане њен други ктитор управо зато што је видела сиромаштво и велику немаштину те свете келије...

Према сећању хиландарских монаха, приликом боравка на Светој Гори царица се понашала веома скромно, била је посвећена молитви и време је проводила на врху највише манастирске куле... И након смрти цара Стефана Душана, царица Јелена, као монахиња Јелисавета, док је боравила у граду Серу, наставила је да води бригу о манастирима на Светој Гори".(Из текста Светлане Смолчић Макуљевић)

Гошћа овонедеље Ризнице је историчарка уметности проф. др Светлана Смолчић Макуљевић, Универзитет Метрополитан, Београд са којом разговарамо о женама приложницама светогорских манастира у средњем веку.

Аутор и водитељ Душанка Зековић.