Релациона естетика...

Поставке Николе Буриоа о савременој уметничкој продукцији веома брзо по објављивању нашле су се у разматрањима теоретичара и критичара уметности широм света, па и код нас, јер су адекватно одражавале промене унутар стваралаштва уметника на прелазу и почетком новог миленијума. Књига „Релациона естетика", која се у оригиналу појавила 1998. године, код нас је преведена у часопису Кошава 2003. Убрзо је преведена и следећа Буриова књига „Постпродукција", али није постојала воља издавача да она буде објављена. Тек је Факултет за медије и комуникације имао слуха да објави дела најпозорнијег теоретичара уметности данас.

Никола Бурио је француски кустос и теоретичар уметности, који је својим теоријским (али и практичним) радом редефинисао формате савремене уметности у односу на концептуалне тактике: релационе естетике, редукције западних формата и алтермодерности, постпродукцијског и ексформног. Као противник постмодерне естетике, труди се да повеже ди-џејинг са савременом уметношћу, да дефинише појаву прве глобалне модерности, засноване на превођењу и номадским формама. Такође се бави испитивањем динамике алтисеровски схваћене идеологије, у покушају да објасни разлике између продуктивног и непродуктивног, производа и отпада, и укључених и искључених у њиховом односу према друштву. Године 2015. именован је за директора Центра за уметност La Panacee и директора Центра за савремену уметност у Монпељеу, у Француској.

Својим теоријским поставкама он сугерише да основно уметничко питање данас није: „Шта ново можемо да направимо?", већ: „Како да учинимо да нешто ново функционише с оним што већ имамо?". Другим речима: како можемо да произведемо јединственост и значење из ове хаотичне масе објеката, имена и референци које конституишу наш свакодневни живот?

Савремени уметници више програмирају облике него што их компонују: радије него да преобликују сирови елемент (празно платно, глину и др.), они ремиксују постојеће форме и користе податке.

Уредник и водитељ Знакова: Сава Ристовић.