Хипократија

Гост данашње Хипократије је неурохирург др Живорад Ђорђевић, професор Медицинског факултета у Београду и својевремено дугогодишњи директор Ургентног центра у Клиничком центру Србије.

На данашњи дан, 18. јула 1969. лансиран је према Месецу васионски брод Аполо 11, а два дана касније на његову површину изашла су два америчка астронаута, Нил Армстронг и Едвин Баз Олдрин, трећи астронаут остао је изнад Месеца у командном делу кабине бавећи се комуникацијом са Контролним ценром на Флориди.

Прошло је педесет година откад су Нил Армстронг и Баз Олдрин у мисији Аполо 12 стигли на Месец и прошетали се његовом површином. Нил Армстронг је после првог корака на Месецу изговорио чувену реченицу, која је кроз хладну васиону доспела до пола милијарде узбуђених људи на Земљи, буквално приљубљених уз телевизијске екране: „Ово је за човека мали корак, а за човечанство велики скок".

По Месецу је од 1969. до 1972. већ ходало 12 астронаута скупљајући успут узорке различитог камења (на Земљу је донето преко 300 килограма узорака). Послати људе на Месец и касније на Марс, САД сматра једним од својих најважнијих циљева, уосталом, као и Русија, Кина и Индија. То су огромне инвестиције, за које многи експерти мисле да још нису оправдане. У неку руку, ситуација је слична као у Европи пре 1492. године. И онда су вероватно тврдило да је слање Колумба на далек пут, којим је требало да плови до бескрајно удаљених циљева, бацање новца. Ипак, откриће „новог света" направило је огромне промене у „старом свету". Одлазак човека у васиону можда ће променити будућност људи. После великих и по свему катастрофалних несрећа које су задесиле Земљу због ћуди природе (сетимо се само цунамија из 2004. године и земљотреса у Јапану 2012, који је оштетио нуклеарне реакторе у Фукушими), научни и футуристички свет почео је изнова говорити о старој доброј Земљи као месту које није више поуздано за живот. Предложено је стварање светског конзорцијума за обезбеђивање средстава како би се што пре послали људи на Месец, Марс и на друге далеке планете сличне Земљи и на њима остали. То би био почетак насељавања свемира. Маштања су подстакнута недавним открићем планете која је названа „Земљом близнакињом", а која би могла имати сличне особине тла и атмосфере као и Земља. Та планета налази се у нашем сазвежђу.

Са европске стране Атлантика, покојни Стивен Хокинг, енглески теоријски физичар и професор на Оксфорду, тврдио је да људи морају направити своје колоније у свемиру јер се из века у век и из дана у дан, повећава опасност њиховог нестанка са Земље, а можда и физичког нестанка саме планете.

Технологија непрекидно напредује, али тело човека се не мења у последњих 200. 000 година. Никако да се каже колико дуго астронаути могу опстати у безтежинском стању. О том превеликом проблему, не оглашавају се добро верзирани астробиолози, практични физичари и астрономи. Својом уздржаношћу игноришу чињеницу о неопходности гравитације да би било који организам на Земљи могао остати у животу.

Како наш данашњи гост није астрофизичар он ће нам говорити само о биолошком аспекту нулте и микрогравитације, без које нема живота ни за једно живо биће зачето на Земљи. Он нас подсећа на изглед изнурених астронаута након релативно кратких битисања у бестежинском стању током америчких и руских васионских мисија. То није ништа у поређењу са оним што би се догодило после вишемесечног или вишегодишњег боравка у свемиру.

Срце је први орган који би платио високу цену недостатку гравитације јер му се величина и маса смањују за једну четвртину и после само недељу дана лета у орбити што је свима познато. Срећом, процес се на томе зауставља. После неколико месеци боравка на Међународној васионској станици, која је од 2011. године у васиони на висини од 360 километара, астронаути имају знатно нижи крвни притисак од нормалног и крв не допире до њихових мозгова у одговарајућој количини. Из клиничке праксе је познато да коматозни пацијенти, доживљавају осредњу атрофију срчаног мишића већ после шест недеља лежања у кревету, само зато што се не крећу. „Антигравитациони" мишићи са унутрашње и предње стране натколеница и листови на потколеницама, носачи тела, губе на маси и снази, јер су непотребни за време васионског лета. Упркос свакодневних програма физичких вежби, посада на Међународној васионској станици већ после шест месеци губи 13 одсто запремине мишића потколенице и 32 одсто снаге коју њихови мишићи ногу испољавају под нормалним околностима. Различите метаболичке промене су неизбежне због смањене количине дотока крви у јединици времена.

Најгори ефекат бестежинског стања је видљив на костима. Иако тврдоћа и отпорност костију, као и њихова релативно лака фосилизација одају утисак неуништивости, кост је у суштини врло флексибилно ткиво. Студенти медицине већ годинама слушају на предавањима како се кости просто топе без терета тела. После пола године у космосу, астронаут би изгубио четвртину коштаног материјала у својим голењачама (цеваницама) и то упркос интензивним вежбама.

Иако експерименти на пилећим ембрионима, изведени на Међународној васионској станици показују могућност извесне надокнаде коштаног ткива, професор Живорад Ђорђевић тврди да та надокнада није ни приближна губитку. Кост ишчезава по трајној стопи од 1 до 2 одсто месечно. После трогодишње мисије на Марсу, васионски путници изгубили би 50 одсто коштаног материјала, што би им онемогућило кретање на Земљи, тј. у њеном гравитационом пољу.

Тачно је да постоји разграђен концепт васионског брода са вештачком гравитацијом, али за сада се недовољно зна о сили потребне гравитације да би се избегао проблем мишића и костију. Изгледа да би медузе, које су створења без костију, најбезболније поднеле вишегодишње тумарање по свемиру.

Амбиције великих и моћних земаља су разумљиве, али ефекти нулте микрогравитације говоре да су наше тело и дух, неодвојиво и трајно везани за Земљу као што је фетус пупчаном врпцом везан за своју мајку.

Емисију припрема проф. др Момчило Б. Ђорђевић