Гозба

Аристотел је под индукцијом (epagoge) подразумевао најмање две различите ствари које се понекад уједињују. С једне стране - то је метод којим се „схватају општа начела", а с друге - то је метод навођења (конкретних) доказа. Први метод могао би да буде повезан са Сократовом мајеутичком методом критике кроз контра-примере. Други метод се појављује када се настоји да се логички систематизује индукција или, како каже Аристотел у Првој аналитици, у покушају да се изгради правилан силогизам који порађа индукција.

Када расправља о томе колико врста дијалектичких аргумената постоји, Аристотел пише да је једна врста навођење, а друга силогизам. При томе, по Аристотелу, навођење је - као уздизање од појединачног ка општем - уверљивије, очигледније и приступачније за чулну перцепцију, па га користи већина људи.

У истраживању развоја вербалне и лингвистичке компетенције, индуктивно расуђивање, према једном моделу објашњења, пружа бољи опис овог развоја од теорија урођености. У том смислу, основна функција индукције била би образовање и усвајање појмова, тј. Категоризација чулно перципираног света. У том смеру, одређена истраживања показују да деца до поласка у школу постају свесна различитих начина на које категорије могу бити повезане, али и да се служе различитим принципима као основама за индуктивно закључивање. Када је о учењу језика реч, основни облик индуктивног закључивања назива се индукција која почива на категоризацији.

Аутор и водитељ: др Александар Лукић